Zora

МАЛГАРИ

93

јој се објави, да је онај младп музичар, странац, који се снасао заразе. Млада девојка се дубоко нотресе н збуни, п заборави да га упита како то се он овако нреобучен нашао на броду, Он јој само рече, да је бпо неутешан, што га је она брзо напуштила, и да се сад осећа срећним, што бар може да јој се захвали. Први пут лако ружично руменило непрпметно обасу ово бледо лпце. Малгари прекнде овај разговор. На њену молбу странац јој је прпчао о својој земли. Беше то удаљен нредео, изгубљен на северу. са запада п југа окружен морем: буровитим у лето, замрзнутим у зиму. То је жалоена н снротна домовпна од самих стена, од језера. од брезовпх шума чију су кору гулилп у оскудним годинама, да хлеб праве; земља добрих п простодушних људп; рпбара, који плове но својпм језерпма у чуновнма издубљеним од јеловог етабла, тражећп пастрмке у запенушенпм водопадима; ловаца, који гоне дивљу патку, п едера (северну патку) летећи на својим брзпм саоницама по трагу лиснчијем; земља сиротна златом, 'заврши младнћ, али богата двема нај.тепшпм стварима које постоје на овоме свету: му-зиком н иоезијом. Малгарп је дрктала. — Како! новика она. Објаснпте мн ближе то што сте рекли. М.тадић јој исдрича тада о једној велпчанственој нес-мп пз његове отаџбине, коју народ још пева, зпми, око домаћега огњишта, лети, но лпвадама. на цветној површинн језера. на обали морској. Он јој поновп најлепше делове песше: историју љубави, мржње, мира, и рата. За тим, најзад, он јој нспрпча исторпју једног ве.тпчанственог и славног старца, песника и краља, који, певајући своје стихове, раздрага се и заплака. и чије су сузе, паднув у море, постале бисер. Малгари окренута леђима светлости месечевој која је обасјавала лпце странчево, слушаше прнповетку с разрогаченим н непомпчним очпма, стежући рукаха своје груди, напрегнуте љубављу н смртним боловима.

— За што, прошапута она кад се он беше заћутао, зашто вас нисам ранпје вндела још једном. Она се одмах нокаја због овпх речи, и окрете се да ћутећи посматра море. Док ево где се недалеко ноЈавп среорнасто и покретно светлуцање, плаве и црномањасте главе Нереида. Малгари се учинп да је нознала своју Нереиду, једину која се окрене дајеногледа, учинп јој се, да Је сусрела и разумела њен пог.тед. — Певајте ми, рече она младићу, невајте ми спев старога песннка. Отранац оде да тражи свој инструменат, једну стару нтадијанску виолпну. — Хва.та, рече му Малгари, прп повратку. Ч.екајте, нећу да ме виде, ако би ме потражнлп. Она седе нзмеђу тонова на краЈњем углу лађе. Отранац занева из све патрнотске и уметничке душе своје једну узвишену мелодију. Очарани делфинн нраћаху брод. Мрнари и официри, слуге и велнкашн истрчаше занесени на кров да чују ове чаробне звуке, али их певач нпје нп нрпметио. Кад их је впдео, он прекиде несму, н хтеде да се онрости од Малгарп, алп на њеноме месту нађе само једну мараму натопљену сузама. Глупа гОмила мишљаше да се она бацила у море само да за дужда не нође. Сентарина Сентарини умре нренукла срца, говорећи, да је њена усвојеница ноставши бисер онет сншла на дно Адријатика. Ова идеја, чудна и тужна, ннје наша. Ако је од Малгари остала само једна марама натопљена сузама, алн знамо, да је бисер постао од суза једног великог несника, н подсећамо на меланколичну реч мале Нереиде у архинелагу: — Ја сам пз шора, ти сн из неба. Превео Сима Ј. Аврамови*,