Zora

3 О Р А

М ц и р и о д М. Ј. Љ е р л о н т о в а. Превео Окица Глушчевик

НАСТАВАК

X. Пода-мном, доле, урвпном Хуч'о је поток, силином Небееког пл>уска појачан, И хук му потмул, нејасан, Бпо је налик стотпни Срдптих гласа у тмпнп. И овај неми разговор, Ћутљиви ропот, вечитп спор С упорном стеном узаман Мени је био појаман. Час би се у мах утиш'о, А час се јаче разиш'о Кроз поноћ иеме тпшпне. А у том магле висине Цвркутом тида запоје, Злаћени зради исток обоје, Ветар листиће зањиха, Суморно с' цвеће узњиха, А ту пред данак већ и ја Уморну главу подигнем . . . Кад се огледах — не кријем Страх ме је силан хватао Ја сам на крају бездна стајао; Ту су се вали ломили, Ту бесно коло водили. Ту стена стубе слазиле По којима су ноге газиле Пакосног само сатане, Када је с неба отеран И у подземни амбиз сатеран. XI. „У округ — божји перпвој; Биље у дузи дивотној Божјом је сузом блпстало,

А грање с' лозе дизало II кроз дрвеће вптлало Прозрачнпм лишћем зеленим. И грозд за гроздом руменим. К'о урес уха драгоцен На њој је стај'о обешен Те јата тпца страшпвпх ПадахЈ често п на њпх. Ја опет земљи ирипанем И прислушкпват' настанем Чаробне, чудне гласове. Кроз лишће, кроза жбупове Њихов је шапат ходио. К'о да се говор водпо 0 тајни земље п неба; Природе, света и свега Ту су се слили роморп И ту се стекли повори, А само горди човеков глас Није се чуо у овај час Час диван. свечан за нас. Осећај. мнслп тадање — То не зна срце садање Заборав све је однео, Ал' ја бих опет желео, Испричат' све њих готово, Да онпм жићем дахнем ноново! Тог јттра сводом небесним Мог'о се оком смотреним II лет да спази анђелски Толико просјај небески 11 онај азур милотни Дубоки беху, дпвотни! Ја сав сам у њем' тонуо' Док нпсам већем клонуо Док жега није снове разбила II жеђ ме љута смлавпла.