Zora

СИТНИЦЕ ИЗ ПРИШТННЕ

питам се; нисам мислио да је ова варош така; да је све ту тако олизу ; сад тек видим колико мало знам своју историју, та ово овде све ври од силних успомена; нисам знао да је ту одлучено око двадесетина судбоносних бојева; нисам мислио да је Муратов гроб таКо живописан; заборавио сам да постоји Газиместан гробље јунака; нисам појмио да је на месту најжешћег судара посејан сам муруз све до Бабиног Моста, гдје је прелазио Лазар долазећи, чини ми се, од прекрасне Самодрже цркве ; мора бити да је у овој долини била Муратова комора, тамо прсд градом његов штаб, онамо на вису он сам је стајао, а тамо се лично тукао Милош, све ми се мешају и ломе модерни изрази са историским успоменама у некој чудној граји у пољу Косову. * Али оно је Шар на крају са својим лепим врхом ЈБубетеном; он спада у ред најживописнијих планина на Балкану, пун дивних рељеФа, сенки и дуббдолина, а под њим се опружало огромно Косово у дужини од пола стотине километара мирно, глатко, широко као успавано море. * Сваког јутра. са својега прозора видим ледени Шар кад га прво видело озари. Станите, — замислите себи ледени Шар, кад га прво сунце ггозлаћуј е уздигнутог као прст Божји над ведиким шк.роким Косовом... * Ова кућица у којој станујем тако је згодна за сиромашног српског књижевника. Има нечега озбшвног на њој, можда што ће скоро да падне, или што се са њених про-

зора види далеко у поље некада крваво; иЛи можда п зато што је у истој живео и умирао болаи српски песник... на овом чардаку, гледајући својим благим, плавим очима на дивовсКи венац даљних планина, седећи у својој наслоњачи, са сетнпм осмејком па млађаном лицу, умирао је Војислав Илић. На столу на коме пишем, писао је И он; по одајама, и ходнику и трему где сад ходамо ми, боравио је и он са својом верном љубзм. Згодна кућица за сиротогсриског књижевника. * Понекад добијам Ваша писма из далеке домовине; она нам је ту тако далека; добијам их ретко јер сте Срби. Питате ме како је овде, да ли могу да живим ту, ја који сам навикнут на сасвим супротне околности. Ви не можете појмити како волем овде. Говор је исти као у мом Рудничком округу; људи су добри и овде је све српско; волем што сам ту. У осталом све је примитивно, скучено па још жалосно. Предели без шума, вароши без воде ; врхови у кршу, људи под оружјем; животиње без добре сочне хране; трговина без полета; властп без рзда ; живот појединаца бзз б/дућости, а свију њих без слободе ; радост без маха, туга без варпјаната, у главноме једноставност. Укочена мирноћа као оно тамо ЈБубзтен. Све је примитивно, скучсно па још и жалосно. С вољом седим ту; полагано отпадају ми са д_уше у светској вреви стечеии израсти сујете и уображења,, седим мирно и учим се одрицању, * Поред Тога стана ударена је висока катарка обојена црвено-плаво-