Zora

бело ; свакога празника лепрша се на њој црвено-плаво-бела застава која се брзо пепа у жестоком ветру што у овом крајудува: тојесрпска застака на Косову. * У углу нашег врта сарањено је срце и дроб некадањег овдашњег српског заступника Луке Маринковнћа. Млада удовица (пре неколико месеци су се венчали) засадила је неко дрво над овим гробом, гдје је скривено оно, што је некада тако живо куцало за њом, а погинуло за Отаџбину. Његов наследник, садањи заступник рече ми, да ако би и он погинуо, нека му саране останке такође овде спроћу тог местанцета. % Гледајућп овај, мали гроб сећам се лепог надгробног слова несника нашег Драгутина Илића, који је рекао даје ту пала носледња каи српске крви на Косову. * Говори се, а ија сам се уверно, да овде мало грми преко лета. Оно што је пропустио Бог, докусурили су људи, * Овде нема тица иевачица, а ласте и роде никако се не задржавају. Понекад понека саморана шева или залутали славуј тугује у глухо доба, па после нестаје п њих. Многоме је жао што неће ласта ту да се окући. У ноћима Рамазана не могу да спавам. Ноћ је ведра, леца а чује се по н.ој неки меланхолпчнп шум. То се праковернп веселе по становпма својнм умереним начином. СуФурџија иде од куће до куће праћен даулџијом, који полагано удара у гоч, те сгане пред капијом сваког

мусломана и отпева неколпко светИх стихова. Глас му је тих, пун учтнвости према нами о којима мисли да спавамо, и буди у мени неке стране илузије, као да сам негде ноћу у сред Каракум-пустиња, где ми је шатор подигнут поред дромедара на чија сам бедра наслонио главу лежећи у песку, н који понекад затресе главом и махне репом, а тамо даље око ватре поседали замишљени Туркмени и припалили луше, те слушају ритмпчну песму свога друга уз даире. * Суфурџија отпевао је своје стихове, умукне и иче даље. Стпгав пред другу капију, лагано запева уз једноставно ударање у примитивну свирку и тако дал>е од куће до куће. Сатови пролазе а он се још чује али све тише... караван се диго и продужава пут у вечиту пустињу, иде лагано и несгаје га под видокругом... Ја сам остао и даље лежећи у сред неродимља сам... још чујем скоро нечујну песму Туркмена што се удаљавају... та ме песма успављује и ја заспим. Мухамеданци и Срби овде слажу се. Мухамед-анци показују неку отмену озбиљност, Срби умил.ату живахност, а обоје велику разборитост. Код Турака има п доста сумњичења, а код Срба прибојавања, али то избија само понекад у слабим чаеовима. * Арнаутска су племена са свим оделита. Често су великодушна као Шпањолац, алп увек страсна као Италијанац. Не познајеш их добро, али чнни ми се, да су ио нарави овима најближи; нарочито она на југу (Тоска). Католички попови (на Косову има и католика!) воле да