Zora

292

3 О Р А

Док мину свс. Растанка тог Још горке капље пијем ја, Још трошим младост жића свог И младог духа блага сва. А ти си, ду-шо, давно већ Прен'јела хладно јаде те На другим грудма, јада свог Осушила си сузе све

Е X 0 (А. С. П у ш к н н)

Јр иче ли зв'јер сред шуме глухе, 1 Труби ли рог, ил' грми гром, * Ил пјева дјева у миљу свом { Кроз густи луг: Свој отклик родиш кроз ваздух пусти На сваки звук.

Ти пазиш громовни тресак. Глас буре и валова, И шаљеш гласа нова Кроз хаос св'јета, Ал' теби одзива нема. . . . Тако И ти, појета.

(М. Ј. Љ е р м о т о в) е смиј се над мојом пророчанском тугом, ^ Знадох удар судбе не ће ме обићи, Знадох глава м.оја, коју љубиш тако, Са груди ће твојих под оштрицу стићи, Ја говорах теби : ни среће ни славе Никад стећи не ћу. Иде час несрегни, Пашћу, ал' с подсмјехом и пакошћу св'јета, Оцрњен ми биће гениј недоцвјетни. И поћ' ћу без трага, са надом и муком Но без страха чекам кад ће конац бити ! Нека руља б'јесна раскпне ми в'јенац, Мој пјеснички в'јенац, вјенац трновити ! Нека! Моје срце и сред искушења Не ће мржњу крити !

(Л. И. Г1 а л м и н) тугу своју и завјетне мисли у души својој сакривам од људи, '"ј"' Не појми их нико, нико за њих не зна, Под осмјејком својим што их кријем туди.