Zora

ИЗ РУСКЕ ЛИРИКЕ

293

Тек ти, моја мила, у том ведром см'јеху, Скривена од св'јета распознајеш јаде, У погледу, тобож спокојну и јасну, Читаш љубав моју, немир душе младе.

И све свето, мило, што у срцу чувам, Што браним од људи, све је тебизнано; Све ти читаш јасно што дубоко кријем, И све влашћу твојом стоји оковано!...

(М. Ј. ЈБермонтов) Ј^е, тако силно ја не љубим тебе, ' Није за ме сладост твојега блистања Ја у теби љубим своју младост мртву И прошлост своју и дане страдлња!

II каткад, када на тебе погледим II кад пред гобом у сјећању горим, Тајанственим сам зан'јег разговором Ал' не са тобом, ја са срцем зборим!

Зборим с другаром својих младихљета! Од тебе иштем другу слику красну, Од живих уста — уста давно н'јема, Од очи —• огањ, штоно давно згасну!

Кинџалу (М. Ј. ЈБермонтов) 1 - .уиа љуоим теое челични кинџалу Хладни и свЈетли друже мојих дана, Ђурђијанац мрачни ковао је тебе, А оштрио Черкез за грозних мегдана. Лилејина рука дала те је мени, У знак успомене, на растанка часу, Али крвца најпр'је не погече на те Него св'јетла суза по теби се расу. Кад на менп црне засташе јој очи II дубоко тугом испуњене тајном, Час дивотно мрачне, час ведре и јасне Ко оштрица твоја према огњу сјајном... Дала ми те, да ми сапутнпком будеш II вјечно ме сјећаш кроза бурне сате! Да, остаћу вјерап и гврд бићу душом, Ко ти, хладни друже и челични брате!

Мостар.