Zora

294

3 0 Р А

П А Р А С Т 0 С — Ан. П. Чехов. —

У В-ској цркви, посвећеној пресветој Богородици, тек што је свршена служба божја. Народ се диже и крену сваки својој кући. Само се не хте дићи Андреј Андрејић, човек по изгледу интелигентан, који се бавпо трговином у селу. Он се је налакгио на десну певницу, п ншчекиваше нешто. Његово избријано, масно и храпаво лице, одаваше два са свим супротна израза: смерност пред тајном сј 'дбине, и тупа безгранична надутосг према оном шарени.чу од народа што нролажаше мпмо н.е ,- а. По што је била недеља, то се је кчцошки обукао. На њему беше од сукна огртач, са жутим коштанпм пуцадима, сиве чакшире и неке чизме, оне гломазне и здепасте чизме> које се виђају на ногама само у л,уди од положаја, и у људи мудрих п религпозних Н>егове лене очп беху упрте } т иконостас, Гледа у давно већ познате ликове светитеља, па у црквењака Матвеја, који је гасио свеће, и у ђака Лопухова. који наглим корацима пзпђе из олгара носећи тугору просфору... Одавна он Све то зна п познаје, као што познаје. својих пет прстиЈу на рЈ'ци... С-амо мууотац 1 ригорије изгледаше мало необично. јер он, место да је отишао у олтар да свуче своје одежде, а он стао на северна врата, па срдито трепће својим густим обрвама. — На кога он то само трепће ? помисли трговац. —- Гле, и прстомзивка! р :но и ногом лупну! На кога он то.... света Богородице? Андреј Андрејић погледа по цркви и види да је она већ са свим празна. Код врата их беше једно десеторица, али они беху леђима окренути олтару. — Ама, дођи кад те зовем! Што стојиш, као кип, ? — Зачу се срдити глас оца Григорије. — Тебе зовем!

Трговац погледа у румено, разјарено лице. оца Григорија и помисли у себи, да се то мпгање обрвама и зпвкање прстом може и њега тицати. За тим изиђе пз певнице, па се несигурним корацимаупути олтару. — Како ти, Андреје Андрејпћу, смеш дати, да се овако што чпта о проскомидијп ? рече затим отац Григорије, срдпто бацајући поглед на н.егово бледо лице. — Па тако лепо. — Дакле, збиља, ово записатп сам својом руком ? II отац Григорије срдпто црпближи очима читуљу, коју држаше у рукама. А на тој читуљи, коју је донео Андреј Андрејић да се о проскомидији прочита, беше крупним словима наиисано; „Помени, Господе рабу гвоју, блудницу Марпју." — Јес, јес, баш тако сам запнсао,одговори трговац. — Ама, како сп са.мо могао, Андреје Андрејићу.. . Трговац га гледаше са немим чуђењем, и помисли сам у себи, отац Грпгорије ире није тако сурово предусретао своје парохијане. Обојица заћуташе, и гледаху једно другом нетренимице у очи. — Како си само смео тако што записати ? — понављаше свећеник. — Шта... кога то? Промрмља Андреј Андрејић... — И ги дакле још ниси на чисто? повика огац Григорије, и у разјарености стукну корак назад, и пљесну рукама. Шта је то у тебе на плећима : глава или каква друга ствар ? Приносиш читуљу жртвенику, а пишеш по њој речп, које су и за најзабитпје улпце непристојне ! Што вребаш очима ? Зар ти не знаш, шта, управо, значи та реч!