Zora

296

па је учаше црквеним молитвицама и свештеној историји. И он је тада пред њеним очима био велики зналац црквеног правила и Светога Писма ! Девојчица га је иажљиво слушала и на глас, за њнме, изговарала молитвице, а кад је почео што из историје да прича, она би се тада сва претворила у ухо. О жртви Аврамовој, о Содоми и Гомори. о страдањима Јосифовим, слушала је она нс- затварајући своје велике, плаве очи. А кад је он после напустио лакајство и са оно мало уштеђена новца отворио у селу дућан, она је онда отишла са господом у Москву... На три године предсвоју смрт,дошла је оцу у походе. Он ју је једва иознао. Била Је то млада, развијена девојка и одевена са свим по варошки. Говорилч је по књишки, пушила цигарете и спавапа до пред подне. А када је Андреј Андрејевић запптао: чиме се занима, она одважно гледајући му у очи рече: „Ја сам глумица!" То је негдашњега лакаја готово поразило. Маша поче да се размеће својим успесима п глумачким жпвотом, али кад виде, да отац на све то само одмахује руком, ућута. Ћутећи тако, скоро не гледајући једно друго, проживеше тако пуне две недеље, до самога њенога одласка. Пред полазак, замоли оца, да шетају мало по брегу. Ма да му беше стидно. да у сред бела дана, на Очима целога народа, шета, и то са својом ћерком „глумицом", ипак јој је за то испунио молбу.

— Ала је ово диван предео! са усхићењем проговори она. Боже, ала је лепа моја домовина! И ту се заилака. — Овај предео само заузима места, нпшта друго... помисли Андреј Андрејић, гледајући глупо у провалије, и ни најмање на појимајући ћерино усхићење. Од њега таман толико користи, колико од јарца млека! А она плакаше горко и жедно удисаше брдску свежину, баш као да је знала, да је не ће дуго удисати... Андреј Андрејић поче да тресе главом, и да би угушио тешке успомеие, поче да се брзо крсти... — Помени, Господе! промрмља он, усоп штуЈу рабу твоју блудницу Марију и опрости јој вољнаја и невољнаја... Непристојна реч и опет му се омаче са усана, али он то није ни опазио: оно што се стално увукло у његов у.м. то не можеш ни клпном а не саветима оца Грпгорпја истерати! Макарјевна уздише и нешто шапће, а и сухоруки Мићка о нечем мисли... — ...идјеже њест бољезан, ни печал, ни воздиханије", — појаше ђак, закчањајући руком деснп образ.. — Из кадионице струјп спв дим и губи се по мрачним просторијама богомоље. Говоре, да заједно с димом, облеће по зраку п душа умрлога, а с њоме заједно и све беде п невоље, које су га у жпвоту пратиле. С руског: Н—Ћ.

Троје зашто Прича Енрика Кастелнуова.

Лепо летње вече било је, кад је сињора Малвина седела за малим столом у салону и чинила се као да је њено ве-

зиво тако много занима, да не може ни да свраћа пажњу на галантерије, којима је, ено већ по сата, обасипа капитано