Zora

Т Р О Ј Е 3 А Ш Т 0 297

Рајни. Наравно,... чим бп капитано Рајни пробеседио и оно што се зове љубавна изјава. сињора Фуцели не би ни једног тренутка оклевала да устане с пуно достојанства и да му каже: Господине, ја сам поштена жена. А, разу.ме се, гим би се ствар и завршила, и то још једним призором од утиска. Јер седећм према огледалу, сињора Малвина имала би прилике, да се са пуно задовољства диви себи самој у мајесгузном држању увређене кнегиње. Али се чини да каиитано Рајни, којп службује у енжењерском кору. опсаду претпоставља јуришу, и да му не пада ни на ум, да свом цил.у дође насилним путем. Он нде напред корак ио корак п применом свега свога стратегичног знања, трудм сз да опколи угврђење, које мисли да заузме. .Ча то сињора Малвина Фуцели, љ > и .< а гаравуша од двадессг и пет година, н не налази никако згодног плвода, да изрази своје осећаје пуне врлина и да каже своју чврсту одлуку, да ће свом мужу остати верна и ако је он грешник према њојзи. Разјаоити се у незгодном тренутку значп за жену напр" мти се смешном за н^> °ек. А зар, ваљда, да зрмери што јој капигано каже, да је најлеиша жена на свету. Таква уверавања. ма како да су претерана, ипак годе правој Евиној ћери, нарочито кад прп том помисли на ззвисг, коју би, кад би то чуле, осећале њене пријатељице. Пли, зар, да сматра за увреду кад јој храбри официр најживљим бојама опнсује утисак, који је она учинила на њ при првом сусрету? Боже благи! Па на такве учтпвости не може се ни одговарати неучтивошћу! А кад капптано говорп о њеној укусној тоалети. о пријатност њенога духа, о лепоти њеног гласа, кад је уверава да је он, онако поред ње, ностао другп човек, да њезино друштво облагорођава њему душу п улешпава и подмлађује уобразиљу може ли се од ње захтевати да пада у

јарост? Сврх тога не треба никако заборавити — кагтитано је пријатељ, добар пријатељ њенога мужд! А зар да она нема обзира према мужевљевим пријатељпма? Разуме се, признајемо то, сињора баш почпње да мисли о томе, како се ова носета нешто одужила. Њу подилази некакав немпр, који она не може да прикрије; почиње почесто да погледа к вратима, а ножицама тек немирно лупкара п креће. II на један мах њу обу.шма љутња проти онога, који није треоао да је остави саму. Она се упита: Зашто н с д о л а з 11 ? Н капитано види да је она расејана, да чека некога, али је и сам знао врло добро ко је тај неко... и не тужи се. Чак сам с нуно усрдностп каже, како једва чека да стегне руку свом драгом Ермннију. Ова његова изјава тре.зало би да ју је наљутила... али се она сад осмехује. Јер та је изјача запста смешна. Замислите само, капптано седи већ пуна два сата само да дочекд њеног Ерминија !Капигано је неисцрпан. Таман да човек помисли дд је он готов с разговором, п да је казао све пгго је знао, кад тек он почне изнова, а, обешењак, умео је увек свом причању дати изглед новпне. Због тога сињори Малвини не остаје ништа друго, но да у се5и призна, да нико од људи, који су јој се до тад удварали, није се разумевао у таквим љубазностима као капитано. Па, ипак, њој један унутрашњи глас говори: У толшсо горе; у толико горе. Сињора Малвина опет погледа вратима и промрмља тихо, кроз зубе: Зашто не долази ? На један мах паде јој на ум да је у соби врло топло, па баци везиво на сто и оде на прозор. Нема сумње да је заиста у соои било врло топло, али није добро што и капи-