Zora

Т Р О X Е ' 3 А III Т О

299

— Пзвпннте сињора — рече собарица узимајућп лампу опрезно — али лампа мора да је орзо заврнута... јер се уље пресипа... п.огледајте само. - Ах, јест, ти ћеш ми још рећп да је ја сама тре.ба да удесим... Хајд брзо п не губи време брбљајући... Непристрасан чпталац нрнзнаће ми, да бп п еама Лукреција, кад бп овако говорила са собарицом, морала да пзгубп нешто од свог велпчанственог поноса. За то се читалац неће нп чуднтн ако је прп повратку собаричпном спч>ора Фузели пре склони да благом добротом а не строгошћу изведе капитана на прави пут. Ма и опет нп ја се сам не бпх радо упушгао у тачно казивање, колико је овај њен благ иоступак имао дејсгва. Морам, пак, приметптп само толико, да се одмах затп.м дражесна сињора Фузелп, сетившп се свога мужа, није питала: Зашто не долазп ? већ „Зашто недође?". Од нрплпке месец дана доцније, можда дан пре илп дан доцнпје, спњора Фузелн седела је, као обпчно, за малим столом н везла опет покрај велике модератерлампе, која је сад опет постала паметна п горела лепо и мирно. У салону је још један господпн, али то нпје капитано Рајни. У извесном погледу тај човек је права противност Рајниу. Он је још млад п ннје ружан, алп не показује нп трага од студпје уметносгц. -да ,с'е . доиадне, а још мање износп на пазар онј т окретност, којом се тако одликује -тај храбри енжењерски ОФИцнр. Тај шевалерек госиодин седи у соби под шеширом, пуши, наслонпо—се обема лактовима на малп сто, метнуо главу у шаке тако, да му се лице мало п види, п чнта помно „(тахеМа", прекидајућп тишину само кад . му се прохте да управи каку замашну псовку мувама, које му досаћују пецкајућп га. Впше је него јасно, да се тако може понашатп у салону само домаћин,' као што је посигурно, да се тако може нрема једној дамп понашати само муж. Л, —

Боже ко то још не зна? —Од сто случајева у двадесет је муж најтраиавпјп човек, кога једна жена пма задовољство да може видети у својој близпни^А спњор Ерминио Фузели, којп је пре неколшсо годпна постао муж снњорпне Малвине, не прави изузетак од горњег правила. Али стп.м нпје речено све... Три четири месеца после свадбе спњор Ерминио почео је поново живетн по бећарски, а прва поново у живот уведена старпнска навикабила је, даје вечерп проводио ван куће. Неко време у почетку, ол је, пзгледа п форме само радп. улазио иод шеширом, са штапом и цигаром у салон , и гштаО кратко жену : „Хоћеш ли да изађе.мо?" Она, знајући да је он пита само фор.ме радп. одговарала је са не. А она је то опет чинпла, да би само, кад остане сама. пмала нгга више разлога да се горко исплаче очајавајућп са своје брачне среће. I !а п те вечери је, полазећи у свој клуб, спњор Крмпнио са.мо застао у салону, са.мо што већ одавно п не сматра за вредно труда да поставл^а женп оно академско интање: „Хоћеш ли да изађемо ?." А сињора Малвина гледа сад на те ствари са више фплософпје но шго је некад чинила, и не плаче впше кад остане сама. У осталом... те вечери о којој је говор, какав пакостан посматралац могао бн још погађатп, да сињора Малвина жели да остане сама. Јер заиста, увек кад год нодигне очи с рада, она их, крадом, управи часовнпку, који је био на мраморном појасу пред огледалом, а ногама немпрно тапка испод стола... исто онако као пре месец дана за време посете капитанове, која се бнла необично отегла. А кад одмах за тпм изби већ десет, нестрпљење сињоре Фузелп постаде још очевидннје. Она усгаде, поче да шета по собп, па онда прпђе ирозору. Прп том једва одолева да јој преко усана не пређе једно треће запгго : „Зашто не п д е ?.