Zora

298

3 О Р Л

тано потиуно дели њено мшлљење, па п сам .цође на прозор. На пољу дпвна млетачка ноћ, једна од онпх. чијим чарпма нпје дорасла нпчпја кпчпца, нпчпје ггеро. И запста; драгп чптаоче, ако ти будем рекао, да је ваздух бцо мек п благ; да је мјесец сјао на чпстоме неоу без пједног оолачка п да је посребраваО лаке' таласнће у Великом Каналу. расипајућн Фантасгичну светлост на тајанствене гондоле, да је за тим, просветЉавао лепо велики свод моста Ријалто п додиривао сводове мраморних палата а на' обалама Карбол п Дел Вил био толпко раскошан да сте, као на дану, могли познатп л.уде, којн су туда ходали, и кад бпх до краја, поштовани мој, побројао све те лепе стварп онда би ми, у најбољем случају пошло за руком, да те, прпблпжно, упознам с положајем Фузелпјеве куће, а;т тп, тпме, не бпх посредовао нп један .једини од онпх многпх утисака, које ове чаробне ноћп урезују н у срца најпозитнвнијих .створења. Не треба се, дакле чудитп ако капнтанова речнтост узме тоилпји и страснпјп тон, п ако он, напослетку, замолп љупку домаћнцу да му доиустп да сања, ништа друго до да сања како се сад, у овом часу, сам с њом, возн V лагуннма, у гондоли, чијп баркарол само лагано п неосетно додирује веслом воду, да не бн наруншо хармонију овог божанственог ћутања. — Тај сан не може се нпкад обистиннтп — он то зна — али је п сама замисао тако слатка, да јој равне нема. Сињора Малвина нремпшља како мужевп не говоре нпкад тако љубазно и лепо. За тим налази" да је ту на прозору још топлије него ли у соби. Јер наслон нпје широк п капитанови лактови додирују њене, а док он говори, њене образе загрева његов Дах. Она одлази с прозора и седи за мали сто. Тада се поново поче

питатп: Зашто не долази ? Запгго не долази,?... Баш у том тренутку пламен у великој модератер-ламгш ноче да лелуја п да дркће — хоће да се угаси. — Ах, молим Вас допустпте менп! — повпкакапитано п притрчатезаустави сињору да гговуче за звонце. — Оставпге вп то менн. Лампу треба само мало уврнути. да би уље могло да спђе. Ту операцију изведе капитано с таквом впртуозношћу да се лампа, пошто се пламен за тренут залелуји, на један мах угасп н соба ,се напунп дпмом. ■— -Браво! Брависпмо! Сињара <Ј>узели викнула је то, мало шалећп се, мало срдито. — Што сач нисмо са свпм у помрчпнп, треба да благодаримо месепу... То пзрече па свом снагом. задрма звонце. , : . Али пре но што од послуге п могне ко доћп, кашггано Рајни, кога застиђена месечина само внше храбрп, л,у.бп јој страсно руке п шапатом говори речп, које јако личе на љубавну пзјаву, п које би снњори могле дати пуно право да изговорп ону поносну фразу, коју је смнслила већ одавно: „Господнне, ја сам поштена жена!"... Алн ко још не зна како је само трун труни довољан па да обеснажп човекова начела? Сињора Фузели претпос.тављала је, да ће она изјава, ако се до ње у опште дође, доћи у околности.ма моралног осветљења. А ова сцена према месечпнп затече је еасвпм непрпправну. Па онда... баш у тренутку, кад бп она хтела да изговорп ону одсудну п поноситу ч>разу, отворише се врата п собарица се појави на прагу. — Лизета брзо!... Сињора је то нзрекла прилично узбуђено. — Та, Лизета, нећеш никад научигп да лампу спре.мпш као што треба. Погле, угасила се... Носп је брзо и донесп другу запаљену. Али брзо, похитај!