Zora

327

г1ред кппом љубавп

клупе у топао кревет, гдје ћу наћи бољега починка. Зар неће у јутру говорпти да је изнемогло од глади ? А душа? Она се диже високо, док је и мало у тијелу снаге, а када ово изнемогне, сломљена су и њезина крила. — Блажено доба дјетињства, када се душа и тијело још право не познају и не осјећају власти једно на другим! Има, на жалост, и велике дјеце, код којих је то исто, само> с тим изузетком, што је код њих тијело нешго угледније.... Слично је и код мене сада. Колико би радо размишљао о свему и гледао у занос под звијезде, али тијело не да мира. Како ћу сјутра, и куда ћу? Зар ћу моћи остатп сваку ноћ на овој клупи ? — Борите се, борите, док једно не пане на бојишту томе. Сретену се очи заклопише. Уморан, што од пута, што од мисли, заспа. Сањаше. Летио је под звијезде са загорком. У даљини, као у магли, видио је Наталију и Жарка; а гори високо изнад њих своју мајку, како се на њега осмјехује. На једном се пружио пред њим велик некакав бријег, и он уз сав напор не могаше га прелетјети. Дуго се мучио... Пробуди га ноћни стражар. — Шта радите овдје несретниче ? Само скитнице и непоштени људи налазе се у ово доба ноћи на оваквим мјестима. Сретан трљаше очи, и не могавши се дуго освијестити, питаше : зар ја скитница и непоштен ? — Ја се сада нећу с Вама препирати него дижите се, и хајте за мном, па ће се сутра разложити шта сте. — Али човјече божији, шта хоћете са мном? Шта сам Вам скривио, да тако оштро са мном поступате? Не чиним никаквих изгреда, нити сам противан јавноме поретку и миру. — Знате ли — стражар се успријечи — да се не смије лежати на овим клупама. Најпослије ко сте и штаканите?

Да што вриједите, не бисте овдје л> жали. — Ах, немојте ме тако осуђиват: Сиромах сам. Дођох у овај град, да < наобразим у високим школама. — Добро, за то ме није брига, в« хајте са мном. — Куда? — Сретен питаше жалосн — У затвор. — А како дуго ? — До у јутро, док се не извид шта сте. — Та човјече, не ћу да се хвали али вјерујте, да ми је савјест сасвим Ч1 ста. Не знам. како да Вам докажем. Пр тражите ме свега. За Бога, ја вам немо! показати своје срце. Кад већ не вјерује' а Ви ме водите, јер је у реду да се п коравамо законима. — Сјутра ће се видјети. Пођоше. Док су ишли, Сретен . свашта мислио. О људи, гдје вам јесрц« Ко провађа данас законе? За цијело оне који је горп од онога, што квари закон Колико их има, који су били затворек ради злочпна, а послије се као стражар размећу као највеће присташе јавних з. кона! Овакови људи немају ни срца н памети. Не знају, да су закони наперен баш против оним, који су згријешил срцу и осјећајима. Понашају се једна^ и према ономе, који је учинио каког ситницу, и ономе, који је много зла њ чинио. Пред њиховим осјећајем правЈ сви су једнаки. Чему толико доказивањ које прогласи крива невиним, а невиг кривим? Гдје је психолошко око суза, ил другог сличног провађача закона? Не б ли се много пута могло и без свједок сазнати, ко је невин а ко крив? Око, ов и боље познавање човјечијега срца душе требало би у свакоме случају. Ј; дници, како ли раде по савјести! Дога^ се, да и не виде туженога, а они га и темељу неистинитих и новцем потпл; ћеним адвокатских аката оптужују и бг