Zora

- 328 -

3 0

Р А

цају у затвор. — Госиодине, полицајски комесар}', — говорп стражар — ноћас сам нашао некаква снромаха, гдје је заспао пред вратпма богаташа Н. Шта бп с њпме ? — Затворп га два дана -— одговори полицајски комесар, — јер се не смију поштени људи узнемиривати. Није га ни видео, ни упитао... — Ево нас пред вратима — проговори стражар Сретену, показујући му лијепо и велико здање. — Куда ћемо — упита Сретен, који се једва отргао од својих мисли. — У затвор. — Хвала Богу, кад морам још и то преживјети ! Бацише га у неку, на пола освијетљену собу. Било их више унутра. Сви се згледаше, када га видјеше. Та и њима је било чудно, како допаде мећу њих. Сретен сједе у крају собе на клупу, и покри лице рукама. Нити је мислио, нпти осјећао ; у душп је његовој потпуни мрак. Тако је дуго сједио. Већ је и освануло. Зачу се шкрипање кључева у брави. Показа се онај исти стражар. — Хајте на ноге — рече Сретену, ступивши пред њега. Сретен је још увијек онако сједио оборене главе. Није ни знао да је то њему намијењено. — Хоћу ли два пута говорити ? стражар се наљути. Сретен се диже, и оде да тражи стан, Цпјело прије подне ходаше по граду, и нигдје не могаше наћи повољна стана. Нашао бп их много, али нијесу били за њега сиромаха. Истом послије дуга тражења уђе у некп тијесни сокак, којега су куће биле сазидане на бријегу међу самим дрвећем. Обазираше се, не би ли спазио карту с изјавом. И збиља на старим вратима ониске куће бијаше прилијепљена прљава карта. Сретен уђе. У авлији сјеђаше старица с плетивом у руци. Сретен је знао, да је ово примитивнија кућа, што му се баш и свиђало,

и за.то приђе старици прпјазно и природно, али учтиво и благо. — Добар дан, бако ! — Бог дао, синко — одврати старица изнемоглим, а благпм старачким гласом, гледајући сретена испод наочала. — Дођох, бако, да тражим стана. — Е, добро спнко — стара се обрадова, п устаде, водећи Сретена за собом. Уђоше у малену, свијетлу собу. Један прозор гледаше на сокак, а други у башту. Баш такову собу тражио сам, јј Сретен помисли у себи. Никада боље. О, лијепа изгледа с овога прозора у башту. Гле, како се плаве брда далеко наистоку. Е, бако, имаш собу за ме врло згодну. Само хоћу ли је моћи платити својом сиротињом, Док је Сретен идеалисао, старица брже боље поспремаше што шта по соби. — Да ли је скупа, бако, ова собица? — Нпје, синко; може се платпти. Сироте као ја, не знају впсоко цпјенптп. — И ја сам, бако, снрома, па за то и пита.м тако. — Не бој се, дијете моје, два Форинта на мјесец није много. Сироте смо обадвоје па ћемо се потпомагати. — Бог ти добри платио, племенита душо — Сретен се старици захваљиваше. I Нрођох данас већи дио града, али не нађох овакова примјера. — Ништа, синко; немаш на чем хвалити. Бог ће нам драги све платити. Донеси само одмах своје ствари и остани код мене. — Лако их донесем, кад их не.мам. — Зар си такви сиромах, душо мила? И те какав, бако, Кум ми даде нешто на пут, а мој јадни отац рече ми, да ће некако скуцати и замном нетом послати нешто робе. — Шта ти је отац, дијете ? — Свјештеник. — Живио га Бог — стара се обрадова, која је и онако била побожна. Измолпћу за њега неколико оченаша, јер п