Zora

160

3 О Р А

ској прнроди исто тако, као и ватрене усне устима заљубљеним и ватреним. Она се подаје обмани, усне су јој полуотворене, очп су јој ужаграле, руке је у усхпћању склоппла; срне јој куца врлојако, а не може да му зауставп куцање, грудп јој се нади.мају п ваљају као таласи. После последње, најдуже, дрктавпце, врата се од филца отворише и из њих пзиђе младић један у прекрасном белом, а срмом протканом, оделу; његова тога извезена је дијамантпма; о тешком појасу, пскићеном драгим камењем, које се светлуца у полусенци, висп оштар мач. Науснице, врло црне, повиле се пзнад румених усана. Ватрг1 из његовнх зеница сагорева младу девојку, а он је поздравља речима из незапамћених времена: — Ја те љубим! Пма ли ту изненађења, обмане ? Анђелија је испустила ружу, коју држаху небрижљиво меки јој прсти. Већ је на усне притиснуо цвет продрзљивац један, који се удаљи, пошто јој рече збогом поноспто и нежно; нежно као пољубац н узбудљиво као у иретњи : — Анђелија Домениго, тебе љубп витез Занзара! * * * Вптез Занзара! Први пут кад се ово звучно име као Фанфара одјекну кроз лагуне, то се зби у нме објаве Венецијанцпма, да је овај непознатн, пореклом из Илирије, Далмације, Црне-Горе или с које друге стране дошао, да купн Једну палату на Огаш! каналу; нитп ко њега, нити он кога познаваше. Он бејаше богат, млад, леп, трошио је будаласто баснословне суме новаца. У свој Венецији била су му отворена сва велика врата, па чак п прозори. Он би на свпма забавама организовао излете; пграше, љубљаше,- проводпо је необично живот. После трн месеца говорило се је само о витезу Занзари,

Впсок, витак, нежног стаса, одарен гласом, чијп нагласак бејаше јасан н звучан као кристал, освојп многобројна срца, заведе, једно за другим, најлепше лепотпце п пуначке плавуше Венецнјанке, слатке природе. Лепота његова лпца била би потпуна гледећи на његову нежну кожу, црне очп, прав нос н савршено овално лице, да није два недостагка на име: сувише црвенпх уста, из којих, кад се отворе забљеште, бели зуби, алп чудновато шиљасти. 11о то.м, будаласте кокете. те све велпке госпође, које беху у његову друштву опазише његову манију, да се никада не одваја од свога скупоценог, а тако ошгрог, ножа. Једна од њих, већма радознала, извадп га једно јутро, потајно, из његове сомотске беле канпје; учинилојој се, као да видп на дршку од ножа румену капљицу, још не сасз г шене крвн, Неколнко завидљиваца тврђаху, да његове усне не беху нпкад руменије, но кад би учинио по какву нову жртву љубавну. Оговарања без су.мње! Од једном не виђаху внше многобројни пријатељи витеза Занзару. Да ли се је одрекао свакодневних пировања п Фантазија, мислп ли на озбиљнију љубав ? Он је излазио са.мо у затвореним гондолама. * * * — Како сн бледа, рече узнемиреним гласом стари Доменпго, пољубивши у вече кћер. — То ти мислиш гако, што изгледа тако према месечини, промуца дете, чпје се лице од једно.м зарумене, па за тим постаде још блеђе. — Да ниси болесна? — А, не оче. Глас јој се промену, иостаде мек н умиљат као да хтеде тпме, да отклони сваку сумњу у патриција, за коју је знала и које се је бојала. Докле је она, без нкакве живости, ишла ка својој собп, дотлејеон оком пратио. Затресе неколпко пута главом, после кратке почнвке заклима још једном подуже, па за тим ишчезе иза завеса,