Zora

3 А Н 3 А Р А

159

проклетним, несптмм „испичашама" човечнје крви." Павле скочп са постеље у кошуљи, босоног стаде на чудноват мозајик, сличан пиктијама од печурке, а којом патошу под у Венецпји, он јуначки сад промашира, у обе руке држи по једну папучу. Обрве је намрнГтио, листови су му на ногама отекли, он се приближава, на прстима, зиду где се одмара један напојен крвљу прекрасан комарац. И — — бум! за тим једна малена мрља на белом малтеру, неприметна, ружичаста мрља и, и занзор је био, па и прошао. — Узми столицу, седи, рече живописац, који са интересом гледаше скулптора шта ради — ја ћу ти причатп о постанку Занзаре. Ах... каква легенда, зар не? Јест, легенда, п то легенда, коју ми је причао добрп гондолпјер ГГнјетро, а коју је он чуо од свог деде, овај од свог, па онај опет. — Та то је што још од Адама? — Не баш. — Има ли ту материјала за читаву групу, врло лепу композицију и допста оргиналну? — Него што мислиш, можда! Ну па хајд' добро, ја ћу те слушати. II опет само у кошуљи, — Павле је само на једну ногу натакао папучу, јер је другу држао у десној руци као одбрандбено оружје — седе спрам свога прпјатеља, који опет није оставио свећу. Од њихових двају тела оцртава се по зпдовпма и плафону црне фреске, фанастични покрети хиненских сенки, овде се смешно шетају. — Ти знаш, додаде Дезрије, алн ти ћеш ме извинити, ја ћу, ти причати без увелпчавања, потрудићу се, да ствар преставим што верније. — А име твоје легенде-' Мора имати имена. — Ћут, ја почињем, гондолијери је зову:

„Витез Занзара." Ђаволски романтична титула, оте се са усана скулпторових, који спусти главу п слегну раменима. Ја јој кум нисам био; сад ћути и слушај... 11. Анђелија Доменпго, ћерка старога патриција, небрижљиво се наслонила на балкон од своје палате, чије руже од камена, са шупљикама, изрезане мавријским вештаком — скриваше већим делом тежак тепих источњака, који беше ту пребачен испод руку лепог детета; позади ње измеђ тешких завеса од броката одваја се слабачка златна светлост. Она не могаше да спава; узнемирена незнајућп ни сама зашто, потресна од некога нејаснога сна, у дрхтавицп што долази од несанице — онда пребаци преко свог полу нагог тела лак огртач срмом проткан, а од меке материје неке, — онаје дошла да посматра Огапс! канал, надкојим се појави месец. Последње су барке прошле тајанствене али сјајне одводећи тајне љубавнике, будаласту младост, сав слатки занос онај, што загрева крв венецијанску. Загушљива тишина завладала је у вароши. Од једном из побочног канала искочи, шмугну се једна црна гондола, на челу јој црвена светиљка, она пређе и заустави се са свим у сенци испод балкона палате Домениго. Анђелпја се није ни номакла с места. Можда ћете мислити да је заспала. Сан почиње. Да ли је то заиста сан? Пз гондоле готово невидљиве, зачу се песма чудновата, непозната, песма што продире до срца. Анђелија није разумевала речи ове серенаде. али се из нсте распросгре силан чар, чија привидност све се то више и впше заплеће као у неку чаробну мрежу, жубори хармонијом што заносп, одјекује чудноватпм акордима. Мелоднја ласка људ-