Zora

173

ништа, да повлаче насе, као спужеви, рошчиће своје охолости. Ал' то није само красна, корисна и морална књига; Гјечпик нам срца осваја још и са тога, што је он у строгом смислу „најнароднија" књига у цијелој књижевности; радили су око њега сви вјекови, радили смо сви: научници, незналице, дјеца; има у њој по једап стих свакога пјесника, по један перијод сваког прозајибте; свако је велико „збитије" оставило ту своју успомену: ту вам је историја нашега језика; ту су трагови стољетне борбе између првобитног језика и реФорматорског духа народног; ту су вам. ријечи на умору, ту ријечи побједоносне, осакаћене, преображене, непобједиме, отрцане, усмрћене, сахрањене, васкрсле; то је право бојно поље, гдје су све наше покрајине и све наше вароши своје борце изаслале; то вам је строго домородна књига; најнашија од свију; осјећамо, читајућ је, оно „чуство својине", које Мантегаца убраја међу најслађа; странцу, који би нас увриједио, дали бисмо по глави, радије но икојом другом књигом, талијанским Рјечником ; понекад нас обузме као нека дјетињаста љубав за њ; ја га погладим руком, па му велим, као да ме збиља чује : — Учитељу, пријатељу, савјетниче, који свашто знаш и на свашто одговараш, вјерни друже учених и неуких, славни и драги мајсторе, да си ми здраво! Има часова кад би човјек хтио да коме посавјетује читање Рјечника, као што би љекар прописао љекарију. Кад ви, на примјер, који нијесте вјешти дијалекту, или нећете просто њим да говорите, ушавши у кућу вашега сусједа, осјетите е сте својим књижевним говором сву кућу узбунили, тако да је конверзација морала храмати, па најзад и чамити, ох како

бисте радо, излазећ из куће, изручили собарици посјетницу, написавши на њу као рецепт: Рјечник! А кад наиђете на каква момка, о којему се чуда причају, свршеног универзитетлију, автора красних пјесама, који цвркуће Француски, енглески, њемачки, а овамо, кад га згода натјера да вам исприча талијански, напречац, макар који случај што се њему истоме збио, а он запиње, тепа, не може да изрази своју мисао и истурује такове омашке, којих би се и дјеца стидјела; — кад наиђете на такова момка, којим ли бисте му бијесним задовољством пришапнули наухо, попут милостиваисповједника: Рјечник! — Кад би најзад могуће било остварити жељу једног мог пријатеља републиканца, који хоћаше да згрози талијанске монархисте, који бегују о зноју народа; кад би, вељу, могуће било добавити оног неизмјерног горостаса, што га он замишљаше, па да тај страшни рис тако жестоко рикне, да му поклич одјекне од Алапа до Сицилије, и потресе зидове и поломи стакла на свим талијанским кућама: жељети би било да тај горостас, уздигав се изнад толнко хпљада Талијана, који неће да својим језиком говоре, или га наказе, или га губају, или га крње, или га срамоте, заори унакрст са свом силом својих снажних плућа: Рјечник! И пошто све оно, — као што рече ту скоро један трговац, — што се данас пише, па и у књижевној струци, треба да има свој „практични закључак", извешћу и ја један закључак из овог чланчића. II рећи ћу просто: — да сам министар просвјете, уврстио бих у науковну основу, тврдим увјерењем да задужујем отаџбину, обавезно читање Рјечника, са пабирчењем, коментисањем и полагањем испита на концу године.