Zora

4

0 значају поезије

177

А и људски род чини, као год и уметници. — „Каква поезија!" — узвикује човек при погледу на какву лепу слику, при слушању какве дирљиве мелодије, при гледању какве живо израђене, експресивне статуе (кипа). — Нема ту никаквога самовољнога поређења. То је природно суђење, које од поезије гради тпп савршенства свију уметности, које од поезије гради уметност, која у себе ооухвата све остале, којој све остале теже, коју ни једна достићи не може! Када друге уметности хоће да подражавају делима поезије, онда се оне већином удаље од својега предмета, оне губе властитога својега ђенија. Али, поезија гради по својој вољи палате и храмове, као год и архитектура. Она их гради или просте или велелепне. Сви јој се редови повинују, као и све системе. Њој је све једно, ма које уметничко доба било. Ако јој се допадне, она по ново ствара: класичко или готско, лепо или узвишено, ограничено или бесконачно. Лесинг је могао упоређивати, и то с највећим разлогом, Омира с најсавршенијим скултором. Толико су облици (форме), које та чудесна кичица даје свима створовима, чисто, прецизно одређене! Па, какав ли је Омир и као живописац! А, и Данте у другачијој једној врсти!

хЈЦхГЕНЕ И II [> и II о I! е т к е Милке Алексић-Гргурове. Први део. 1. Вера. II. Ђердан од бисера. Београд. Штампано у држав. штампарији краљевине Србије 1897. Стр. 125. Цена 1 дин. II ако врло добро осећам како ће ми бити тешко да испричам, онако како хоћу,

Једино музика има нешто дирљивије од поезије. Ну, као што напоменусмо, она је неодређена, ограничена је; она је тренутнога трајања. Осим своје јасности, своје разноликости, своје трајашности, поезија има такође најДирљивијих звукова. Сетите се само оних речи, које Пријам говори на коленима пред Ахилом, када од њега тражи лешину сина својега, па за тим, сећате ли се толиких стихова из Виргилија, па онако лепих сцена у Сиду. У чувеној песми Перголезовој: з1а1>а^ та1ег с1о1огоза, човек се може питати, чиме она већма узбуђује: да ли музиком или речма. Неке религиозне песме, само кад се по ново искажу, постају од страховитога еФекта. Људска реч, идеалисана поезијом, има дубину и дивоту музичке ноте. Ну, она је толико исто сјајна, којшко је и дирљива. Она говори исто толико духу, колико и срцу. Она се у томе не може подражавати и неприступачна је; јер у себи сједињава све крајности и све супротности уједну хармонију, којаудваја њихно узајамно дејство, и где се једна за другом појављују и развијају све слике, сва осећања, све идеје, све подобности људске, сви кутови срца, све стране од ствари, сви реални светови и сви светови, што се замислити могу!

ПРИКАЗИ, садржину приповедака наше омшвене и најбоље трагеткиње, ја ипак то чиним иа осећања дужности према онима, који ову збирку још нису читали, у толико пре, што је ова књпга почетак самосталних радова г-ђе Гргурове у области белетристике. Причам, дакле, поглавито, садржину с тога, што би, без тога, моје мишљење