Zora

176

3 0 р а

плетене, тако рећи, од свих природних, општих осећаја, што у свакоме крајичку свста изазивљу из људских недара уздах према другоме, невидљивоме, небесноме свету. 11змеђу вајарства (скултпуре) и музпке, ових двеју супротних крајности, стоји живопис, готово толико псто прецизан као и вајарство, готово толнко исто дирљив као п музика. Као год н вајарство, исто тако и живопис означава видљпве Форме предмета, којима живот улева. Као год и музика, живопис изражава најдубља душевна осећања, п то их изражава сва. Замислите само: које бп то осећање могло бити, које живописап не би могао изразити?! Он има васколику природу на својем расположењу, нео физички и морални свет, гробље, предео, сунчев залазак. океан, велпке призоре из грађанског и религиозног живота, све створове у природи, а врх свега слику човекову и њсгов поглед, то живо огледало онога, пгго се у души збива. Дирљивије од скултуре, јасније од музике, живопис се уздиже изнад обс поменуте вештпне, јер он боље изражава леноту, у свима њеним облицима, људску душу, у богаству п разноликости њезиних осећања. Ну, уметност раг ехсеПспсе, она, која превазилази све остале тпме, што је куд и камо изражајнија, експресивнија, — јесте поезија. Реч је оруђе поезије. Поезија дотерује реч према својој потреби и идеалише је, како би та реч могла изразити идеалну лепоту. Она јој даје дражи и моћи у метру, она је чини као неким поередником између обичнога гласа и музике, она је чини нечим, што је у исти мах и материјално и нематеријално, ограничено, јасно и прецизно, као што су најсталније контуре и Форме, живо

и надахнуто као год боја, дирљиво и безгранично, као што је звук. Природна реч сама по себи, а нарочито одабрана реч п поезијом преображена, јесте најкрепнији и најопштији символ. Снабдевена овом амајлијом, поезија размишља о свима сликама осећајнога света, као оно скултура и живопис. Она студује о осећању као оно живопис и музика, о свима његовим разноликостима, до чега музика не може допрети, о свима његовим брзим променама, које живопис не може пратити, јер је жикопис вазда сталан и непомичан, као год и вајарство. Алн она не изражава једино све то, она изражава оно, што је готово неприступачно свакој другој уметности, а то је: мисао, потпунце одвојену од осећања, мисао, која нема облика, која нсма боје, мисао, која од себе не издајс никаква звука, која се не појављује ни у каквом погледу, мисао, најузвишенију у својему полету, најпреФИњенију у својој апстракцији! Замислите само то: какав свет од слика, од осећања, од мисли, у исти мах и различитих и смсшаних, буди у вама ова једина реч: отаџбина! Па, за тим, она друга реч, онако кратка, а онако дубокоумна: Бог! Има ли чега јаснијег и у исти мах, дубљег и пространијег ?,! Реците архнтекгу (неимару) вајару, живописцу, па и самоме музичару да изазове, на тај начин, једним покретом, све силе природе и душс. Они то не могу учинити, те тиме управо највидније признају надмоћност речи и поезије. Они то и сами тврде, јер се поезијом служе зарад своје властптс мере (такта). Они уважавају п захтевају да се уважавају њихна дела, у колико се већма приближавају поетскоме идеалу.