Zora

206

3 О Р А

ченик пошао за правду на смрт — тако сам га заволио, као још никога до сад, престао сам сумњатп, и тек данас видим, да заиста није на вашој страни правда. — Дакле он те махнитлуку научио! — впкну Маљута и онако љутит на Сребрнога — дакле он ти је то улио*у главу ! Ох! само да ми падне шака, тешко ће му бити псу, скоту једном ! -— Нека га Бог од тебе сачува рече крстећп се Максим — он не ће допустпти, да све, што је добро у Русији погине од твоје руке. Јест — рече све у вишем одушевљењу Максим — чим сам спазно Никиту Романовића, одмах сам помислио: дпвно ли је живљети са овим човјеком, за то бих хгио к њему, алп ја никад не ћу пред њега изићи, док на мени буде ово ваше одијело. Маљута слушаше сина, а два се осјећаја у њему бораху. Он би хтио пзадријети се на Максима, залупати ногама, и прпјетњама га опаметнтн, али га је неко поштовање задржавало. Он је инстинктивно осјећао, да пријетње у овоме случају не ће помоћи, па је у својој ниској души стао бирати други начин, да зауставн Максима. — Максо — отпоче он умиљато, колико му је његово звјерско лице допуштало — ти у невријеме одлазиш. Твоје су се ријечи цару данас допале, сви свети угодници су нас спасли, па ти није ништа учинио, него те још и одликовао. ГТа зашто не би остао? Та дивно би ти било. Макснм клекну пред оца. — Ох, очс, пусти ме, не могу ти ја овдје више живљети. Не могу слушати јаук, гледати крв. Ја не могу трппти да је мој отац . . . Овдје Максим прекиде. — Шта? рече Маљута. — Да је мој отац џелат! -— рече Макснм и обори очи, као чудећи се, како је могао такву рпјеч рећи оцу. Алп се Маљута не збуни од тога назива.

— И међу џелатима има разлпка рече он — друго је џелат који казнп просте разбојнике, а друго који казни бојаре — цареве непријатеље. Моја сјекпра сијече само бојарске главе. — Умукнн оче — викну Макспм п устаде — не говори тако. Којп је од погубљенијех бојара био царев непријатељ? Који га је хтјео издати ? Не спјечеш тп бојаре радп њпхове крпвнце, него простО из злобе. Да нпје тебе п цар би био милостнвији. Тп сп највншп кривац, оволпкој до сад пролпвеној крвп. Не, оче, не говорп крпво, не измишљај цару на бојаре, него признај, да је твоја главна циљ : истрпјебпти им сво поријекло. — Али што их ти то браниш? рече Маљута. Сигурно уживаш гледајући, како су они богатији од нас. Па шта су ми п онп бољи ? Што ли се дижу? Ваљда их је Бог од друге земље створио ? Ако су имућнији, почекајте мало господо!! Цар не заборавља своје вјерне слуге. Само још да погубимо Количеве, па ће све њихово имање прпјећи нама у руке. Доста се са оним пашчадима мучим, али нека биће и њима крај! У срцу Маљутину почела је бјеснити бура, али се он старао, да се пријатно осмјехне на сина. — Максо — рече Маљута — коме сам ја новце штедно ? Ради кога се ја трудпм и радим ? Не одлази, остани код мене. Ти сп још млад и зелен. Не одлази. Пожали оца свога, који те воли. Зар тп мене Максо не волиш? Зар ништа не осјећаш према мени ? —- Ништа оче! Маљута устезаше јарост. — А шта ће цар рећи, кад дозна да си ти од њега побјегао ? — Ја баш од њега и бјежим. Хтио бих да га волим, али кад видим шта он ради, згрозим се. Кад одем одавде, кад ми невина крв не буде пред очима, можда ћу га и заволити. Ја ћу њему и онако вјерно служити, само не у опричницима.