Zora

КНЕЗ СРЕБРНИ

207

— А шта ће ти бити са матером ? рече Маљута, употребљујући пошљедњу помоћ. Она то не ће моћи преживљети. Промисли се за њу, видиш како је слабуњава. — Милостиви Бог не ће оставити моју мајку — рече уздишући Макспм. — Она ће ми опростити. Маљута се стаде шетати по соби. Он впше не скриваше љутину. — Слушај балавче ! — рече он оштро. — Досад сам те молио, а сад ти одлучно кажем, тп ићи не ћеш, не дам ти мога благослова. А ако се до сјутра не умириш, наћераћу те, да сам својом руком погубиш цареве непријатеље. Кад окрвавпш руке, да ако се онда престанеш оца гнушати. Максим поблиједи, али не рече ништа, јер је знао, како је тврда ријеч Маљутина. —• Заговорио сам се, а ево већ и поноћ — рече Маљута — ваља однијети цару кључе од тамнице. Ево и киша пљуштп. Гледај ти њега, не допада ми се овдје, ићи ћу! Не, брате, рано си раширио крила. Савлађивао сам ја и горе од тебе, па ћу и тебе научити памети. Ех, гадна времена. Дај ми капу и огртач. Види ти муња, што сијевају, небо се отворило. Затвори прозор, па хајде спавај, сјутра ћеш бити паметнији. А мени ће твој Сребрнп за ово платити. — Маљута изиђе. Максим оста сам, па се замисли. Све бјеше у кући мирно, само је на извану бура бјеснила. Вјегар дуваше у собу, кроз отворенп прозор, па на зидовима љуљушкаше објешене окове и ланце. 'Максим приђе степеницама горњега спрата, гдје му је мајка спавала, и пажљиво ослушкиваше. Све бјеше тпхо као у гробу. Максим се полако успе уза степенпце, и стаде пред врата мајчине собе. — Господе Боже мој! — шапуташе Максим. —- Ти знаш моје срце и моје мисли. Опрости ми, Боже мој, ако сам преступио твоју заповијед, јер оца ннјесам послушао. Опросги ми и ти, моја добра

мајко, што те овако без благослова твога остављам. Ја знам како ће ти бити, али да тп се кажем, ти ме не бп пустила. Опрости, мила моја мајко, впше ме не ћеш видјети !. . . Максим клекну и пољуби собњи праг, прекрсти се неколико пута и нзиђе. Киша лијаше као из кабла. Максим уљезе у коњушару и изведе свога омиљенога коња. Коњушари спаваху. Велико псето, које бјеше за врата привезано, стаде скакатп и завијати, као да је осјећало растанак са својим покровитељем. То је било велико, космато псето. Макси.м га помилова, а оно ускочи, метну му шапе на рамена, па му стаде лизати лице. — Збогом, Бујане, — рече Максим чувај ми кућу,слушај вјерно мајку! — Затим сједе на коња, изиђе из авлије и одскака далеко од родитељске куће... Наједанпут зачу лавеж и угледа веселог Бујана, који око њега скакуташе, као да се радоваше, што се отргао са ланца, и што може пратити свога господина — честитога Максима! Глава XI. ј"ГоТч Н А. ПРОЦКСИЛЛ. Док је Маљута разговарао са сином, цар се још непрестано молио. Већ му је и зној по лицу цурио, а на челу, од великог метанисања, знале му се црвене пруге. Наједанпут, зачу се шушањ у царевој соби, и он се окрену: то беш е његова помајка Онуфревна. Она је била сасвим стара. Цар Јован се родио у ње на рукама, на њеним га је рукама умирући отац благословио. Причало се, да је Онуфревна много игга знала, о чеме нико и не сумња. Много је она помоћу врачања дознавала, и није се никад варала. Тако, кад је кнез Телепнев бно у највишеМ јеку своје славе, она му је прорекла, да ће умријети од глади, што се и догодило. Сад је ОнуФревној било око сто годнна, њено се тнјело већ предвостручило, а на лицу јој је кожа тако скупљена, да више сличи на дрвену кору, на као