Zora

242

поред лепе липе. Идете зеленом, сенкама ишараном стазом; велике жуте мухе непомично висе у златастом ваздуху и наједаред одлећу; мушице се вију као стуб, светлећи се у сенцп, тамнећи на сунцу; птице мирно поју. Златни гласић стрнајкин звучи невином, брбљавом радошћу: он пристаје уз мирис ђурђевка. Даље, даље, дубље у шуму . . . Шума глуви. Неисказана тишина пада у душу; а и све наоколо је тако сано и тихо. Но ево, ветар налете, и зажуборише врхови дрвета, као падајући валови. Кроз лањско мрко лишће расту високе биљке; гљиве стоје свака за се под својим капицама. Зец из небз^ха испадне, пас се са звучним лавежем отисне за њим. Па како је та иста шума лепа у познујесен, каддолећушумскешљуке! Оне се не баве у срцу шумском: њих ваља тражити по окрајцима. Ветра нема, а нема ни сунца, ни светлости, ни сенке, ни кретања, ни шума; у меком ваздуху разливен јесењи мирис, сличан мирису вина; танка, нежна маглица стоји у даљини над жутим пољима. Кроз оголело, тамно-мрко грање мирно се бели непомично небо; овде, онде, на липама виси последње златно лишће. Влажна земља мека је под ногама; високо, сухо биље не миче се; дуге нити блистају се на побледелој трави. Мирно дишу груди, а на душу наилази чудна узбуђеност. Ндеш дуж окрајка шумског, гледаш за псом, а међутим миле слике, љубљена лица, мртва и жива, долазе на памет; давнодавно заспали утисци изненада се буде; уображење пролеће и лебди, као птица, и увек једнако јасно диже се п стоји пред очима.' Срце час наједаред задрхти и залупа, страсно нагне напред, час опет неповратно потоне у успоменама. Сав живот

одмотава се лако п брзо као рубац; свим својим прошлим, свим чувствима, силама, свом својом душом влада човек. II ништа му око њега не смета — нема ни сунца, нп ветра, ни шума... А јесењи, јасан, малко хладан, из јутра мразан дан, када се бреза, као неко баснословно дрво, сва златна, лепо оцртава на бледо-плавом небу, када ниско сунце не греје, алп сија јаче но лети, омален јасенов шумарак сав се блиста, чисто му је мило и лако стајати голу, слана се још бели по дну долина, а свежи ветар полагацко креће и гони опало, уковрчено лишће, — када се гто реци радосно отискују плави таласи, одмерено подижући расејане гуске и патке; у даљини топоће млин, полусакривен у врбама, и, шаренећи се у светлом ваздуху, голубови се брзо вију над њим . .. Легш су и летњи, магловити дани, премда их ловци не воле. У таке дане не може се пуцати: птица, прхнув вам испред ногу, онај час ишчезава у беличастој тамн непомичне магле. Но како јетихо, како неисказано тихо све унаоколо! Све се пробудило, и све ћути. Ви пролазите поред дрвета — оно се не миче, оно се мази. Кроз танку пару, наједнако разливену у ваздуху, црни се пред вама дуга прута. Ви је држите за блиску шуму; дођете ближе — шума се претвара у високу леху пелина на међи. Над вама, око вас — свуда магла . . . Но еко, ветар се мало крену — комадић бледо-голубастог неба нејасно се промаља кроз разређујућу се, рекао би, задимљену пару, златасто-жути луч продре наједаред, потече као дуг поток, удари по пољима, испречи се у шумарак, — и погле, опет се све навукло. Дуго се