Zora

ШУМА И СТЕПА

243

продужује та борба; но како неисказано великолепан и јасан постаје дан, када светлост, најзад, побледи и последњи таласи загрејане магле или спадају и разастиру се као простирке, или се извијају и губе у дубокој, нежно-сијајућој висини . . . Но ево, кренули сте се у удаљено поље. у степу. Каквих десет врста пролазили сте њивским путовима, а најзад ево вас н на друму. Поред бескрајних каравана, поред механица са кипећим самоваром под стрехом, широм отвореним вратницама и кладенцем, од једног сеоцета до другога, преко непрегледних пол>а, поред зелених конопљаника, дуго, дуге возите се ви. Свраке прелећу са раките на ракиту; сељанке, с дугим грабљама у рукама, миле у поље; човек путник, у изношеном нанкинском каФтану, с телећаком на леђима, промиче уморним кораком; теретне спахиске кочије, запрегнуте шесторком крупних, истераних коња, плива вам у сусрет. Кроз прозор вири крајичак јастука, а на месту за колима, на врећи седи лакеј, у шињелу, испрскан блатом до самих обрва. Ево и окружне вароши с дрвеним, кривим домовима, бескрајним плотовима, трговачким ненастањеним каменитим зградама старинским мостом над дубоком провалијом . . . Даље, даље! . . Почеше најзад и степска места. Погледаш с брда —- какав изглед! Округли, ниски хумови, поорани и засејани до врха, разишли се као широки таласи ;

жбуњем обрасле провалије вијугају се међу њима; као дугуљасти острови разбацани омалени шумарцп; од села до села трче уски путови, цркве се беле; међу лозњацима блиста речица, на четири места сужена насипима, далеко у пољу поређале се неколике дропље; постарији племићки дворац са својим стајама, воћњаком и гумном приљубио се уз омалени рибњак. Но и даље, даље идете ви. Хумов н су све ниже и ниже, дрво се скоро и не види. Ево је, најзад, — безграничне, непрегледне степе!.. А у зимњи дан ићи по дебелом снегу на зецове, удисати студен и оштар ваздух, и нехотице штурити очима од засењивог ситног блистања мекога снега, наслађивати се зеленом бојом неба над црвенкастом шумом! . . Па први пролетњи дани, када унаоколо све блиста и пуши се, кроз тешку пару окопнела снега већ мирише загрејаном земљом, на отопљеним местима, према косим зрацима сунчаним, поверљиво поју шеве, и с веселим шумом и грајом, из провалије у провалију јуре потоци . . . Него време је и завршити. Збиља — ја споменух пролеће; у пролеће је лако растајати се, у пролеће и срећне нешто вуче у даљину . . . Збогом, читаоче; срећа и напредак нека вас вазда прате. С рз'ског превео Јован Максимовић