Zora
I
244
3 о р а
Е Н И 3 А
ДРЛМА 7 ЧЕТШРИ ЧИНА, НЛаЕСДО АЛЕЕСАНДАР ДИМА СИН с пишчевим допуштењем превео с Француског Милан Вл. Ђор"ђеви+ј.
има Син је добро позиат нашој иублици: ко није читао „Госпођу с камелијама" (коју је на српски лепо превео г. Марко $ Цар)? Сви важнији комади ње•' гови представљају се на нашим позорницамау Београду, Новом Саду, Загребу. „Денизу", која сад први пут излази пред српске читаоце, представља београдско Краљевско Позориште у добром преводу г. Милоша Н. ХристићаАлександар Дима Син суверено влада Француском позорницом ево већ по века. Дима је несумњиво данас први драматик у Француској, па ма шта о томе мислио г. Сарсеј и остали оббжаваоци Емила Ожије-а. „Госпођа скамелијама", „Полу-отмено друштво (Бегш-топсЈе)", „Дениза", „Франсина (РгапсШоп)" спадају у најбоље и најславније комаде Францускога театра. Али намера ове скромне белешчице не може бити да о Дима Сину даде ма и најблеђу слику, њезина је сврха само да у две речи представи „Денизу" читаоцима „Зоре". „Дениза" је, по мишлењу великих критичара: Ј. Гета11те, С. Вгапс1е5, Загсеу и т. д. с којима имам срећу да се потпуно слажем, једно од најлепших и најсавршенијих дела сувремене драмске књижевности. Од свију драма Дима-ових мени се „Дениза" највише допада, јер у њој, чини ми се, таленат Дима Сина достнгао је врхунац. Дубок познавалац људскога срца, фин психолог и строг
моралиста, који високо стоји над конвенцијама и предрасудама модернога друштва, чије махне верно износи и немилостиво шиба, уз то несравњив мајстор у драмској техници, а поврх свега писац препун најживљега парискога духа: Дима Син јавља нам се у „Денизи" са свима тим сјајним особинама. Не поричем да се може дискутовати начин, на који је Дима решио психолошки п моралнп проблем „Денизе", али зацело нико неће оспорити неодољиву речитост п вештину, којима нас он у „Денизи", бранећи своје гледиште, тако силно узбуђује. „Дениза" је први пут давана године 1885. у Паризу, у Француској Комедији, чијем је тадашњем управитељу г. Емилу Перену и посвећена. Својим врло љубазним писмом од 21. децембра 1894. године допустио ми је Дима С-ин да на српски преведем сва његова дела, која ми се буду допала. Захвалио сам најтоплије славному драматику на том драгоценом доказу његовбга пријатељства према српској књижевности, и превео сам „Денизу", која одавно краси европске књижевности у многим преводима. „Дениза" је, по моме мишљењу, неоцењива добит за нашу, још тако сиромашну преводну књижевноСт. Мило ми је што заслуга за ту добит поглавито припада мостарској лепој „Зори", која ево пружа српским читаоцима ту славну Француску драму. Цариград, јуна 1897. М. В. Ђ.