Zora

312

3 О Р А

У оба случаја могла би покушати да обрлати свога мужа. Ако је прво, онда њеио изненађење, ако је друго, изненађења истина нема, али има друго нешто. На ономе сабору може бити потајних богумила, који праве Немањи и осталима потајну опозицију, не излазе с бојом на среду. Архијереј Јевтимије је или тип строго канонски, или благ. Па Немања сам, у пркос језика у гркљану оног начелника или управо због њега. Па отац дкфсрн, па муж тек, тај јеретик, па мати, две матере, и једно и друго матер. Ово довде не удаљује се особито од обичних изналазака песничких, али би се дале уобразити и мало Финије ствари. Дкцји доведена да присуствује кад јој мужа хоће да казне, и то на ондашњи начин. Или се она подухватила да га пре казне спасе. И зашто? Или може да га спасе, само неће, опет зашто? Па ондајош Финије. Пусти да га измуче, и онда се сама убије, кад он сконча. Најзад најфиније. Оне мало пређашње матере. Какав извор за песнике лежи у материнским осећајима, и то још релативно свеж! Све ово под условом да се како ваља објасни. Богумили су једна од интересантних тема за онога који пише комад из старе српске историје. Ја знам до сад два таква комада (врло могуће да ми нису сви познати). Један је М. Шапчанина Задузкбииа а други Драгутина Илића, који сам поменуо, Све за веру. У обема драмама имамо посла са богумилима; у првој истина узгред, мало. Шапчанину је требало, из других разлога, да се пред Раваницом црквом, сунцем обасјаном, један окорели богумил покаје и одрече своје јереси. И то је све. Код Илића је више, много више- И с тога сам

се сетио Првовенчанога, гледајући овај други комад. Богумили страдају, страда једна кћи — само друга, не Првовенчанога — кћи банова, јер неће да се покори оцу и одрече своје нове вере и свог драгог, због кога је управо и отишла у богумиле. Кад вам овако испричам ствар, оојим, наћи ћете да богумили нису морали ни бити метнути у игру, па да се ова сва страдања и остало збуде. Јер, на крају крајева, то је она историја — само мало друкчије — о немилостивом оцу и непокорној девојци. Њен драган могао је бити богумил, а могао је бити и Јеврејин, могао је најзад не бити ништа до драган само — па дага неће за зета. То ћете казати ви, али ја нећу, почем ми је намера, поводом Житија Првовенчанога, обратити пажњу на оно што у нашим богумилским драмама нема, а не на оно што има. Тако исто, нећу да наваљујем на ону незгоду, у коју нас је Илић одвео: морамо симпатисати са том сиротом ћерком свирепог оца, међутим она је у шизми. Ми опет, у публици, православни смо. Могло би се узети натрашке и онда би испало као они комади о првим хришћанима у Риму. Могло се још друкчије узети, али нема сумње могло се узети као што је у Првовенчанога, и то бинајбоље било. Што још није, може бити. И то је мој предлог српским песницима. Ја сам узео слободу да им скренем пажњу на нешто, што им, по мом мишљењу, може добро доћи, а што они, може бити, не би имали кад приметити. Нема сумње, оваквих ствари има још, и нашло би се, кад би се потражило, не само у Житијама — у њима још по најмање — него и иначе. На једнну врсту још је указао