Zora

313

покојни Шсноа: на бајке које је он предлагао за оперете, разуме се, Фантастичне. Ово би могло, из разлога које сви знамо, доћи на послетку. Ако скочимо ближе нашем добу, стид је рећи, ми још немамо пристојан комад из устанка Карађорђева. А да ту има интимних момената, и то у маси да се бира као бисер — неће нико ваљда сумњати. Има на пр. једна прича о оцу и сину. Дете пало, негде око Космаја, чини ми се, у руке БЉград.

Турцима. Жао ми је, не сећам се добро, те не смем да приповедим. Знам само да је тако нешто од чега се човеку диже коса. И измишљено ретко сам наилазио налик. Ја овим излазим из кадра мога предлога, који се тицао само Првовенчанога и богумила, али не мари, овако он постаје општији и донекле известан апел на све који се баве овим пословима, нарочито на учене људе, јер је до њих више кривице него до песника. Драгомир М. ЈанковиЂ.

ОцЈЕНЕ И Хаџи Ђера снетла слика ги прошлости српске , написао Драгутин Ј. Плијћ. Карловци. Српска манастирска штампарија. 1897. Држим, да нећу претјерати ако рекнем, да нема много народа, чија је историја тако славна, као историја српскога народа. Почевши од најдавнијих времена, па све до данас, српски је народ прошао кроз толико искушења; доживио је много славних а много и патничких дана; слава оружја његова орила се по читавоме свијету, јер у толиким крвавим бојевима излазио је као побједилац, — а најпошље и као побпјеђени ; владао је и био под туђом владавином, рађао је по каткада и одрода, алп је рађао п велике људе, велшсе духом п велике снагом, те се и дан данас дивимо њиховим дјелима и узносимо их. II ма да у тој историји има много, врло много градива како за ситније прииовијетке, тако и за веће романе — ипак их се није нашло много, који су се користили том богатом ризницом, те нашу књпжевност богатили красним дјелима. Од старијих ппсаца још је највише писао Видаковић, а од новијих Чеда Мијатовпћ, Андра Гавриловпћ (из старијег доба) п Јанко Веселпновић, Коста Петровић, те ево и Драгутпн Илијћ (из новијег доба). Чеда Мијатовић пма диван стил, жпво прича, фино описује и слика — али поред

ПРИКАЗИ свега тога, његови радови не могу нас потпуно задовољптп. Он је, као и његов учитељ Видаковић, више фантаста. Н^егове особе не изгледају нам од крви и од меса; мп не можемо вјероватн да су икад постојале; то су „или све сами анђели, или све сами ђаволи" као шго једанпз т т згодно рече Милан Савић. Наравно је дакле, да његова дјела у данашње доба не могу да нађу читалаца, колико су некада налазила Видаковићева, јер данашњи нараштај не воли ништа што је Фантастично, па ма то како лијепо наппсано било. Андра Гавриловић, који нема ни лијеиога стила Мијатовићевог, нити Мпјатовићеве фантазије, још нас је мање задоволлт са његовим романима и прнповијеткама. Његове особе још су нам чудноватнје него Мијатовпћеве, јер је у цртању њихових карактераГавриловић доста слаб. Он је то канда и сам увидпо, те се у задње доба, оканио прпчања. А Веселиновпћ,тај љубимац наш, латпо се романа из борбе за крст часни, из времена хајдуковања у оно доба, кад шћаше бити буна на Дахије. Али нп његов „Хајдук Станко", иоред многих красних м.јеста што их нађосмо у њему, ипак се не може назвати исторнјскпм романом (као пгго га писац назва), нитн може из далека да се мјерп са мањим Јанковпм причама, као што су „Кумова клетва," „Самртна чаша" и