Zora

КНЕЗ СРЕБРНИ

341

и на прагу се појави Вјаземски, обасјан пожаром, и са преломљеном сабљом у руци. Хаљина му бјеше подерана, сва у крви, види се, даје са великом муком стигао до Јеленине собе. Морозов испали на Вјаземскога, али га рука издаде, тане згоди на страну, п Вјаземски неповријеђен нападе на Морозова. Дуго су се борили док Морозов, од једнога снажна ударца, не паде на земљу. Вјаземски потрча Јеленп ; чим се његове крваве руке докренуше њене хаљине,она врисну и стропошта се обнезнањена на земљу. Кнез је узе на руке, и стрча нпз степенице, метући их њеном расплетеном косом.Код врата га очекиваше коњ. Он ускочи на седло и однесе обамрлу бојарину, а за њим одоше и његове слуге. Ужас бјеше у кући старога Морозова. Сва велика зграда бјеше у пламену, слуге издисаху под ударцима опричника, а слушкиње и Јеленине пратиље, вриштећи трчаху гори доли по кући. Хомјак и друговп му премегаху, и слагаху на страну све драгоцјене стварп, новце, хаљине и т. д. Над свом том гомилом сребра и злата стајаше Хомјак, као звијер и заповиједаше. — Ух весеља! говораше он трљајући руке — кад је пир, баш је пир!

— Хомјаче! завика му један опрпчник — слуге су однијеле Морозова. Хоћемо ли за њима у потјеру? — Нека га ђаво носи ! Шта нам је за њим стало ! Него брзо излазите, јер ћемо се у диму загушити ! — Хомјаче! — рече други — шта ћемо са Сребрнијем? — Не смијете га ни прстом кренути, него га чувајте, што можете боље. Одвешћемо његову мплост у Слободу. Јесте ли видјели, како је ударио кнеза Вјаземскога? Како је наше сабље ломпо? — Јесмо, јесмо. — А хоћете ли се о томе заклети пред Царем? — Хоћемо, сви ћемо се заклети. — Е добро. Сад нека га нико не вријеђа, а кад дођемо дома споменуће му мој господар Маљута свој шамар, аја — моје батине у Међедовки. Дуго су још лармали и грабили опричници, и кад су огишли са натоваренијем коњпма, дуго се још видио пламен на ономе мјесту, гдје је мало прије стајала дивна и величанствена кућа бојарина Морозова; а ријека .Москва, све до самога јутра, играла се са огњеннм струјама, као са стопљенпјем златом.

(НАСТАВИЂЕ СЕ)

_ОВ НА КУРЈАКА Од X. ЛаФонтена.

рЦМартинију у Вогезима, камо сам "ишао сваке годнне због чиста

ваздуха, лепог положаЈа и доОре воде, којој само и могу захвалити замоје здравље; због чаробног парка кога сам оцргао у ових пет речп: Тријанон је пренет у Вогезе, тамо сам као што кажем направио неколико пријатнпх познанстава и пријатељстава са Вогежанима, тим чувеним ловцима.

Оно, што они знају о дивљим вепровима и курјацима то је страшно. Мој пријатељ Меније, страсни ловац на курјаке и оригиналан приповедач јако ме је пнтересовао његовим причањем. — Дођите у Јануару да прославимо Св. Хуберта, а кад снег падне учестоваћемо у великој хајци са мојим друштвом. Уверавам вас да ћете уживати.

4