Zora

406

3 О Р А

за другога и често се спотицаху. Гледајући на њих, цар се није могао уздржати од смијеха. Он им се примаче. У то млађи слијепац паде у глиб, а за њим и стари. Обадва устадоше упрљани, псујући вођу, који бјеше зинуо, па гледаше сјајно одијело на опричницима. Цар се гласно смијаше. — Ко сте ви, дјецо ? упита их он. Откуда идете ? — Шта ти је стало ? изадрије се млађи слијепац •—• ако много знаднеш, прије ћеш остарити. — Будало — рече му један опричник — зар не видиш ко је пред тобом? — Сам си будала — рече слијепац како ћу видјети, кад сам слијеп. Ето ти видиш, па ми кажи, ко је преда мном. Цар даде знак опричнику, да шути, па их опет заппта откуда су ? — Ми смо веселп људи — рече слијепац — идемо из Мурома у Слободу, да веселимо свпјет. — Тако! рече цар, којеме се слијепчев одговор допаде — вп сте дакле Муромци ? Имате ли и сада у Мурому ј.унака? — То се зна: има у нас чича Михеј, сам себе за косе аршин од земље подиже ; има Тетка Уљана, што иде гола табана. Опрпчници се смијаху. Цар одавно не бјеше тако весео. — Баш су весели људи — помисли он — види се да нису одавде. Сви су ми моји гуслари и шаљивчине додијале. Откад се оно са једнијем непажљиво нашалих, сви ме се боје. Никад шаљиве ријечи чути. Слушај, јуначе, знадеш ли причати приче ? — Како коме. Не ћемо док нам не кажеш ко си. Неки смо дан причали старицкоме војводи причу о коснатој кози, па себи учинисмо горе. Војвода уобразио, да мп под козом разумијемо његову жену, па нас истјерао. За то ти не ћемо 'причати, док нам се не кажеш ! Тешко је описати смиј^х, који се зачу међу опричницима.

Тога је војводу цар мрзио, и слијепчева шала дође им свима по вољи. — Слушајте, — рече цар — хајдете у Слободу, право у дворац, и тамо ме чекајте ! Реци ге, да вас је цар послао. Нека вас наједу и наппју, а кад ја дођем причаћете ми приче. При ријечи: „цар", слијепци се препадоше. — Баћушка царе — падоше на кољена — опрости нашим грубим ријечима. СачуваЈ наше главе, нијесмо знали ко си. Цар се ос.мјехну њпховоме страху и продужи лов, а слијепци се упутише у Слободу. Док су пх опрпчницп могли видјети, дотле су се они вукли и спотпцили, а кад пут заокрену они стадоше. Онп млађи погледа на све стране и рече : — Јеси ли се Коршуне уморио падајући ? До сад нам пде добро, али шта ће даље бити ? Зашто си се тако намргодпо, зар се кајеш ? — Не кајем се — рече старп разбојник — само не знам, шта ми је, куД год идем, шта год радим, све ми једно те исто на памети. — А, шта то? — Слушај, атамане. Има двадесет година, како ми се на срцу навукла туга, ником је казао нпјесам, само трпим п шутим. Хтио сам једнога часног поста да постим, па да све попу исповиједим, али се нијесам могао Богу молити . . . бацих и пост. и све. Па ме ево сада опет нешто дави и душп, чпни ми се, кад ти испричам биће ми лакше. Волим теби казати него попу, јер си и ти као и ја. Лице Коршуново изражаваше голему тугу. Прстен ништанерече, само слушаше. Оба разбојника сједоше крај пута. — Митка — рече Прстен вођи — сједи мало одаље и добро гледај, ако кога спазиш махни нам, само не заборављај, да си глух и нијем, не смијеш говорити! — Добро — рече Митка — не ћу ни отворити уста.