Zora

КНЕЗ СРЕБРНИ

407

— Ама мучи, будало! Ни с нама не говори, учи се да шутиш, јер можеш пред кијем изненада проговорити, па онда тешко нама свој тројици ! Митка се одмаче на једно сто корака, леже потрбушке на земљу, упријевши лактима у земљу, а брадом у шаке. — Добра душа — рече Прстен, гледајући за њим — глупа добричпна, да му све скачеш по глави, не би ти ништа. Опет је он најбољи, не ће нас никада издати ? Е, па шта је, прнчај, овдје нас нико не чује. Коршун спусти сиједу главу и пријеђе руком преко чела. Бјеше му тешко отпочети причање. — Видиш, атамане — рече он — доста сам ја људи погубио, о том збора нема. Још из младости заволио сам црвену кошуљу! Догађало се, ако се трговац почне правдати, ако каква бабетпна цикне, ја им нож у бедру — па свршене. Па и сада, кад бих морао кога убити, рука ми не би задрхтала. Ама нашто о томе говорити, и тп си као ја, та колико си их на они свијет послао, је ли ? — Јест — потврди незадовољно Прстен. — Тако је, та ми нисмо слабо женско, много смо крви до сада пролили. Ама је ли тп се догађало, да кад се сјетиш каквога свога дјела, као да те клијешта за срце ухвате, а лед те и врућина обузимље од нога до главе, па те послије све нешто глође, глође, да се живјети не може! — Иди, стари, нпје сад вријеме таквом разговору. — Ето, продужи Коршун — многа сам своја дјела заборавио, али једногане могу никако. Назад 20 година живјели смо на Волзи, атаман нам је био Данило Кот, о теои онда ни спомена није било. Имали смо богата лова, кога би год дограбили, све би подједнако дијелили. Е шта би боље? Вазда сити, обувени. Кад би се обукли, капе накривилп, па весело завеслали по Волзи, народ бн истрчао на бријег, да се нагледа својих јунака, храбрих

соколова. А ми весламо, из свега гласа пјевамо, пуцамо у вјетар из пиштоља, а лијепим дјевојкама намигујемо. Лијеп је био живот, али ми ђаво не даде мировати. Мислим у себи: зашто ја више него ико рацим, а једнако дијелимо? И ријеших да се одијелим, па да сам грабим, а добит мени самоме. Обукох се у сиромашка баш као сад, торба преко рамена, и сједох крај пута, неће ли ко проћи ? Чекам, чекам никога. Додија ми се. Добро, рекох у себи, кад ми не да Бог да се користим, убићу онога који први прође, па макар ми био и рођени отац. Таман то помислих, кад иде баба, види се сиромашица, и носи нешто замотано. Ја скочих на ноге. „Стој баба! Дај ми то што имаш! А она паде на кољена, све ми узми, само ово немој!" Аха, мислим ја, то је у тебе неко богатство, док ми не даш, и шчепах руком за завежљај. Она стаде врискати, отимати и уједати ме за руку. Ја бијах а прије љут, а сад да побјесним. Истргох нож и забодох га баби у грло, Чим она паде, мене обузе страх. Узех завежљај и стадох бјежати. Кад ме ноге заболише сједох да се одморпм, и да видим какву добит носим. Развих: кад тамо лежи мало дјетенгде, само живо и једва дише. „Ах, мали ђаволићу — помислих ја — ево зашто ми баба не даде завежљај. Гдје се ради тебе данас огријеших!" — Коршун стаде, види се да му је било тешко. — Шта уради од дјетета? упита га Прстен. — Шта? сам знаш. Још би мп то требало да га гојим, је ли ? — Послах га на они свијет! Старац ушуће. — Атамане — рече он — кад се тога сјетим, срце ми се стеже. Особито сада, од како се обукох овако спромашки. Не само то, наго се данас сјећам свега, што сам давно заборавио. Ово не слути добру. Коршун уздахну. Оба разбојника умукоше.