Zora

408

3 О Р А

Наједанпут више њих прнуше крила и један гавран падне таман пред Коршуна. Више њега пролеће, царски љубимац, соко Адраган, па одлети даље, не хједе ни главе окренути на своју жртву. Мгггка махну руком. Из далека се помолише царски ловци. — Чича — рече брзо Прстен — заборави прошлост, ми сада нијесмо разбојници, него слијепци. Ено иду царски људи на коњима, сад ће овдје бити. Дођи брзо к себи, треба их шалом и разним пословицама предусрести. Стари разбојник заклима главом. — Мени није добро — рече он и показа на убијенога гаврана. Ово је моја судбина, овако ћу и ја брза бити убијен. Прстен га пажљиво погледа и почеша незадовољно затиок. — Слушај, чича — рече он, — сами Бог знаде, шта ти је данас. Ја те силом нагонити не ћу. Кажу да је срце пророк. Ако твоје срце осјећа несрећу, остани, ја ћу сам у Слободу. — Не — рече Коршун — ако ми је суђено да тамо погинем, погинућу, од судбине се не може побјећи. Знаш ли, атамане, на Волзи Богородицкоје село ? — Како не знам?! — А близу села, пет врста даље, мјесто што га зову Попов Круг. — Знадем и Попов Круг. — Сјећаш ли се дуба на Попову Кругу ? —• Сјећам, само га сада нема, одсијекли су га. —• Јесу дуб, али је остало нешго стабла. — Е, па шта ? — Ево шта. Ја више никад Волге видјети не ћу, а ти може бити хоћеш. Па кад се вратиш, отиђи на Попов Круг, нађи то дрво. Кад га нађеш изброј деведесет стопа према изласку' сунчеву. Кад избројиш почињи на томе мјесту копати земљу. Тамо сам некада закопао велико благо. Ту ћеш наћи доста сребрна и златна

новца, ако нађеш, све је твоје. Та не ћу носити благо на они свијет. А кад се сјетим да ћу тамо морати одговарати засвамоја дјела, све ме језа обузима. Кад мене нестане, атамане, лијепо би било, да ми учиниш парастос. Немој жалити новца. Плати добро попу, нека служи како треба, нека ништа не пропушта. Име ми је Амелијан, а свијет ме прозвао Коршуном. Дакле, нека се одслужи парастос за упокој душе Амелијанове, добро попу плати,јер ти остављам доста блага, док си жив трајаће ти. Коршуна прекидоше опричници. — Чујете ли просјаци — викну један од њих —говорите, кудаје сокоодлетио? — Радо би вам казали, рођени рече Прстен — али има 40 години како не видим очима. — Како то ? — Ето како. Пођох једном у гору, кад тамо дуб расте, а у њему пијућу пржени пилићи, Ја се увукох у дуб, поједох пилиће, одебљах, не могу изићи ! Шта ћу ? Потрчах кући, узех сјекиру, расјекох дуб и изиђох. Може бити да сам цијепајући у очи натрунио, од тад ништа не видим: кад једем, ожицу у уши мећем, кад ме срби нос чешем леђа ! — Та ви сте они слијепци, што сте цара развеселили — рече смијући се опричник. — И сад вам се смије. Ми веселимо дању цара а ви ћете ноћу, цар жели да му причате разне приче. — Дај Боже здравље његовој царској милости — рече Коршун — ако нам се до вечерас језик не укочи, причаћемо сву ноћ. — Добро, добро — рекоше опричници — други ћемо пут ћеретати. Сад одосмо, да тражимо сокола. Ако Тришка не нађе Адрагана, нема на њему главе, цар се не шали. Опричници одоше даље. Прстен и Коршун ухватише се за Митку'и продужише пут. При уласку у Слободу срето-