Zora

72

Д Е Н. И 3 А

Андрија. Ти, дакле, остајеш у истим осећањима према Фернану, и ако та осећања још не могу бити врло озбиљна и то у пркос онога што сам ти казао ? Марша. Ничим ниси доказао, оно што кажеш. Андрија. Сумњаш у моју реч ! (Марта ћути) Јесу ли те то у манастиру научили, да мени не верујеш. Марта. Тамо сам научила, да ником не верујем. Андрија. Изузев Фернану и његовој мајци, као што изгледа. (Марта тренутак ћути). Марта. Госпођици Брисо повериће се, без сумње, задатак, да ме о свему обавести. Андрија. У свему томе ништа се не тиче госпођице Брисо. Она ми никад ништа ружно није рекла, није ми чак ни говорила о госпођи од Тозета и о њеном сину. Марша. То ме изненађује. Андрија. Зашто ? Марта. Зато што она одавно познаје г. од Тозета, те мора знати боље но ико, какав је он. Андрија. Питај је. Марта. Немам потребе да је питам; знам што ми треба.

Андрија. 0 њему? Марша. И о њој. Андрија. Разјасни се. (Марта ћути) Напослетку, шта хоћеш? Ти појмити, драга Марто, да се разговори, као овај што га сад водимо, не могу поновити. Овакви односи не могу и не смију постајати између брата и сестре наших година и нашег положаја. Не знам ко, или боље рећи и сувише добро знам, котејетако раздражио противу мене и госпођице Брисо, коју још увек сматрам за другарицу тебе достојну. Ти је не сматраш тако, према томе, вас две не можете остати заједно. Марша. Отпусти је. Андрија. Није ништа урадила, због чега би је требало одпустити. А после није од оних, које можеш отпустити. Она је кћи врло поштеног, врло ми оданог човека, који ми чини врло велике услуге, и жене, која управља мојом кућом не може бити боље. Само из захвалности према мени најпре, из љубави према теби затим, пристала је да се сва посвети, за што је ти врло рђаво награђујеш. Ако не ћеш да она остане уз тебе, ако не ћеш да јој одајеш пажњу, на коју она има право, онда се мораш одмах решити. Ја не могу због ћуди једне девојчице, којаје без икаквога повода рђаво расположена и незахвална . . , (Марта покрето.м протестује) ВеЛИМ незахвална — једино том речју могу се назвати твоја осећања према девојци, о чијој си се оданости увек могла уверити — не могу, рекох, да се растанем од људи, које поштујем