Zora

3 0 Р А

103

Ове двије проклете ријечи „да, Господине", брујаху ми непрестано у ушима. Успомена на то лебдила ми је пред очима, или боље, по некоме феномену свијести, изгледало ми је да се вријеме заусгавило и да се налазим бескрајно у ономе тренутку кад сам проговорио оне судбоносне ријечи: „Да, Господине". Савјест ме није гризла. Грижа савјести била би цвијеће према ономе, што сам осјећао. Шест недјеља био сам у благој меланхолији; тада моји родитељи примјетише да сам прави звекан. Нешто, што је допуњавало моју глупост било је ово: у мислима сам био толико смион колико на дјелу плашљив. У младих људи интелигенција је обично врло крута. Моја је била врло крута, Ја сам мислио да сам погодио истину. Кад сам био сам, био сам жустар и бунтовник. Да, кад сам био сам, био сам прави надрибалда. Од тада сам се промијенуо у многоме. Данас се не бојим својих савременика. Кад сам у друштву оних, који су много паметнији од мене и оних који нис.у то, ја умијем изабрати себи мјесто, а рачунам увијек да ће ми они први, по доброти срца њнховога, опростити. На против кад сам са.м нијесам баш тако сигуран са собом . . . Али, најзад, ја вам причам један догађај из моје седамнаесте године. Можете разумјети, да су ме та плашљивост и та смјелост, измијешане, начиниле правим глупаком. Шест мјесеци послије овог страховитог догађаја, и послије дг.ста добро положеног испита, отац ме посла у село да проведем распуст, давши ми препоруку на једног од његових наскромнијих п најдостојнијих колега, на једнога старога сеоског љекара у Сен-Патрису. Сен-Патрис је мало нормандиско село, које се наслања на једну шуму с једне стране, а с друге пак, спушта, између два бријега, на море. Обала морска бјеше пуста и дивља. Море, које сам тада први пут видио, као и шума, чија ми је тишина

годила, очарали су ме. Таласање мора и лишћа бјеше у потпуној хармонији са таласањем моје душе. Кроз шуму сам на бијелом хату јурио, а полунаг ваљао сам се по обали морској; у мени је пламтила жеља за нечим непознатим што сам нагађао свуда, али нисам наилазио нигдје. Плакао сам, онако сам, по цио дан; по неки пут осјетим како хоће срце да ми препукне, и чини ми се да ћу умријети. Ја сам био јагсо збуњен; а да ли на овоме свијету има такве тишине, која би вриједила оне моје узнемирености. Не. Свједоци су ми шума, чије су ми грање шибале лице; свједоци су ми брјегови сакојих сам гледао како сунце у море тоне; ништа не вриједи толико, колико онај бол који ме мучио; ништа не вриједи толико, колико први наши снови! Ако жеља з^љепшава све оно у шта се усади, жеља за непознатим уљепшава цијелу васиону. Ја сам често бивао врло простодушан, и ако сам у ту наивност уносио доста Финоће. Још за много и много времена ја не бих можда сазнао прави узрок мојој збуњености и мојих неодређених жеља, да ми то није открио један пјесник. Пјеснике сам још у гимназији волио, па и данас их волим. У седамнаестој години, ја сам Виргила обожавао и разумијевао сам га врло добро. У вријеме распуста ја сам увијек собом, у џепу, носио Виргила. То је било мало енглеско издање Виргила од Блиса, које и данас имам. Ја га, што ми је могуће боље, чувам; сваког часа из њега излијеће осушено цвијеће из шуме у Св. Патрису, гдје сам био и тако срећан и тако несрећан у седамнаестој години. Једнога дана, кад сам пролазио сам крај шуме, удишући снажно мирис покошена сијена, осјећајући на уснама сб коју је вјетар са мора доносио, осјећао сам се тако уморан, да сам сјео на земљу и дуго гледао у облаке. Затим, из навике, отворим Виргилија и прочитам: Блс, ^иоз (1 и г и 8 атог...