Zora

106

А Н Џ Е Л 0

И без збогом иком, тсо§ш1:о, самац, Путовати пође к'о паладин стари. IV. Али тек што ступи Анџело на владу, Све потече другим поретком и током: Правосуђе силно из санка се прену, Да зло свако људско будним прати оком. И на све пијаце, умукле од страха, Сваког петка казне загрмише љуто, А преплашен народ зачуо је с болом Гдје прозбори закон што ј' одавна ћут'о. V. Но међу тим старим законима мртвим, Љут је један закон упућив'о владу: Прељубника сваког да самрћу казни, О чем нико никад не слуша у граду. Тек Анџело мрачни, из закона хрпе, На страх градских лола, открио га бјеше. Али св'јет га ипак испуњават' не хтје, Нит' без љутог збора пустити га хтјеше: — Да хакнемо пакост! Размажени народ Обичаје своје сматра као права, И слободно који над законом строгим Трче као миши око л'јеног лава!... VI. Али жагор живи развио се свуда Смијаше се младеж и роптаху људи, Не штедећи см'јехом ни велможу строгог; Но узаман подсм'јех и узаман труди: Под сјекиру први с луде глава паде Млад Клавдије неки, патриције знани, Раскалашни живот што прекинут' не хтје, Већ навике своје гонећ' на тенани, Он Ђуљету неку, љепотицу њежну, Страшном гр'јеху нагна на стрмене путе У нади да блудним сувременим стањем Оправда пред св'јетом своје гр'јехе љуте. Али љубав страсна, безгранична, тајна, Не могоше вјечно скриват' се од људи: И свједоци, што их затекоше једном, Зовнули су закон да грјешнику суди. VII. И несретник, чувши глас р'јешења страшног, Обореног чела у тамницу крете, И слушајућ' тешко сажаљење свијех, Туговаше горко. Но путем га срете