Zora

148

бујукдерска венера

— Ево изволите. Она ме приведе једном овећем столу, отвори албум који имађаше боју морске наранче и показиваше своје дртеже. Бјеху по све сами пејсажи, израђени особитом хармонијом боја. Поред њих бјеху и два портрета, које представљаху лице своје дивне сликарке. — Ове сам слике радила по примјеру великог Рафаела: гледајући се у огледалу — рече ми она. Послије дужег посматрања које не могох лако прекинути, замолим је да ми дадне једну од те двије слике за спомен, замоливши је да ми извини за ту необичну смјелост. — Узмите коју год желите. одврати она сасвим љубазно. Једна од тих слика бјеше профил, слика са стране.Другабјеша ЛесоПеЂее, која показиваше њено потпуно лице. — Не могуда се задовољим половином, дозволитеми да седивим цијелом лицу кад већ није могуће да имам на слици и све оно од вас, што не достаје на портрету. . . То довршим и преко мјере ласкаво. Осјетио сам и сам да моје узбуђивање не може данађеријечи укојимабисепритајило. Лијепи сликар извуче са обичним њежним осмјејком из албума и рече: -—■ Једна сасвим незнатна успомена. — Цио остали свијет за ме је незнатна успомена! Ова слика не ће одилазити испред мојих очију. Она ће ме увијек опомињати најљепших и наслађих дана моје младости. — А шта ћете ви мени дати као успомену на ове дане?... Ја обећам своју Фотографску слику, чиме се она потпуно задовољи. Кад се од ње опростих понио сам читаву киту најљепшег цвијећа, ког је набрала у својој башти и скитила, за вријеме нашег шетања између њених мирисних рукосада. Њен мирис заносио ми је и онако узбуђену и распламтјелу душу, као онај источни наш напитак, што

испуњава срце ватром а ум најшаренијим и Фантастичним сликама жарке младости. IV. Наше пријатељство расло је с дана на дан. У вече се састајасмо на кеју и у | каји ку. Стара њена пратилица, незадовољна дугим ходом, остајала би и чекала нас гдјегод у пољу под дрветом. Кад ње не би било, тражили бисмо у башчи најосамљеније, најмрачније мјесто и ту би сједили. Што тад говорисмо, превазилазаше сваку топлоту пјесничке љубави. Једног дана сједили' смо на таком једном мјесту. Свуд тишина, а над нама тежак свод испреплетеног лиснатог грања. Сунчани зраци не могаху да га пробију а цвркут тица бјеше ту све игго се чујаше осим нашег шапутања. Послије дужег једног размишљања с моје и њене стране, она диже своју алабастерску руку и спусти је мени на раме. — Ах, како ли дивно проводимо своје вријеме. —- Да! . . .- али будућност руши све. — Зашто то ? — Пма доста узрока... Још два мјесеца само допуштаће небо да се находимо на оваким састанцима. Послије долази и зима а мораћете се вратити на Бег-оглу. Затим ћете можда морати да одете који мјесец у Париз. У кратко да речем, остаје ми још мало вријеме да се пробудим из ових слатких снова. —- 0, напротив ... Наше пријатељство не ће престати с љетом. Зима има за ме и много више дражи. Пут у поље биће ми и тад најмилија шетња. Што се тиче пута у Париз, то је друга ствар. Да рекнем да му се не радујем, варала бих вас. Но очев посао задржаће нас ип*ак, држим, ове године и преко зиме у Цариграду. — Ох, каква срећа! Дјевојче се љупко насмијеши кад се те ријечи отеше из мојих прсију. Тај осмијех бјеше очевидно пун садржаја.