Zora

156

КНЕЗ СРЕБРНИ

— То се зна да неће, такав је он: све га кидај на комаде неће те издати. —• Жао ми је оне сиједе браде! А атаман нам баш ваља. Сам је здрав, читав, а старда предао у туђе шаке! — Какав ми је он атаман? Зар је то атаман, да своје губи ради некаква кнеза? —• А видиш ли, они су у великоме пријатељству. Ено их и сада заједно сједе. Не говори о кнезу чуће те атаман. — Па нека чује! Ја ћу му у очи рећи, да он није атаман. А Коршун, он Је прави атаман! Сигурноје било Прстену бијело на оку, па га је и предао непријатељу. — А шта, дјецо, може бити да је он баш нарочито предао Коршуна?! Зачу се међу разбојницима гунђање. — Нарочито, нарочито га је предао! завикаше многи. — И какав ми ја ово кнез? упита један. Шта га држе? Ваљда атаман чека откуп за њега, шта ли ? — Не, не чека! одговори риђи пјевач. Видите, цар је учинио кнезу криво, хтио га је невина казнити, па га је Прстен и довео к нама. Кнез нам је рекао: повешћу вас дјецо у Слободу; ја знам гдје се царско благо налази. Све ћемо, каже опричнике преклати, и благо подијелити. —■ Види ти! Па што нас не води ? Ево већ трећи дан да сједимо беспослени. — За то нас не води, што нам је атаман баба, слабчина! — А, то не говори! Прстен није баба! — Није баба? Онда је горе, — значи, да нас за нос вуче! — Значи — рече неко — он хоће царско благо да сам узме, а нама ни омирисати! — Јест, јест, Прстен хоће да нас прода, као што је и Коршуна продао! —- Јест, али се на мајсторе намјерио! — А старца не ће да избави! —■ Па шта ће нам он? Ми ћемо и без њега чича Коршуна спасти! — И без њега ћемо благо добити; нека нас кнез води!

— Таман сад и јест вријеме; цар је отишао у богомољу; у Слободи нема ни поле опричника! — Запалићемо опет Слободу! — Преклаћемо опричнике! — Доли с Прстеном! нека нас кнез води! — Нека нас кнез води! Нека нас води! — Зачу се са свију страна. Ријечи се пронесоше од гомиле до гомиле станичника, и све се диже на ноге, и све се ускомеша и примаче колибици, гдје је сједио и разгоЕарао Сребрни са Прстеном. — Како знаш, кнеже — говораше атаман — срди се, не срди, али ја те од себе не пуштам. Што сам те спасао, зар да ти опет одлети глава на губилишту? — Ја сам господар од своје главе! рече љутито кнез. — Нијеси ме требао из тамнице вадити, кад ћеш ме овдје у заточењу држати! — Кнеже, чуднаје ствар вријеме. Може се цар предомислити, може умријети, може се свашта догодити. Кад опасност прође, онда збогом на све четир стране. — Шта ћеш, кнеже, — придаде он, кад видје да се Сребрни све више љути — сигурно ти је суђено, да још поживиш на свијету. Ти си тврце нарави, Никита Романовићу, а и ја исто тако; намјерила се коса на камен, кнеже! У то се вријеме зачуше близу њих гласови. — У Слободу! У Слободу! викаху пјани разбојници. — Запалићемо Слободу! — Сву ћемо је запалити! — Избавићемо Коршуна! —• Избавићемо чичу! — Изваљаћемо бачве из подрума! — Покупићемо благо! — Преклаћемо опричнину! — Преклаћемо сву Слободу! — Гдје је кнез? Нека нас он води! — Нека нас кнез води! — Ако неће, на вјешала га! — На вјешала! На вјешала!