Zora

158

КНЕЗ СРЕБРНИ

тити опричника, то је било највише разбојничко задовољство. Они су намислили, да на Максиму истресу све, што су претрпели од његових другова. Неколицина, са звјерским лицима, отпочеше припреме за казну. Утврдише у земљу четири коца, затим усијаше клинчеве. Максим све ово мирно гледаше. Њега није било страх, што ће на мукама умријети, само му је жао што не умире од мача, што не чује мјесто ових пјаних гласова ратне усклике, и хрзање коња. „Превари ме судбина помисли он — нијесам се надао овакоме свршетку. Нека буде Божја воља!" Он спази Сребрнога и хтједе му прићи, али га риђи ухвати за врат. — Ево ти постеље — рече он — скидај капут па лези! — Одвежите ми руке — одговори Максим — не могу се ни прекрстити! Хлопко му пререза везе на рукама. — Крсти се, али брзо! рече он, и кад се Максим помоли Богу; Хлопко и риђи згулише с њега хаљину, и стадоше му везивати руке и ноге за коце. Овдје Сребрни ступи напријед. — Дјецо! рече он заповједајући: слушајте! Хоћете ли сви, да вам будем старјешина? Можда има међу вама који ме неће? — Еј —• викну један —- ти као хоћеш, да се повучеш натраг? — Чујеш, не шали се с нама! — Кад ти дају атаманство, примај! — Примај частдоктије цијела глава! — Дајте ми атаманску сјекиру! рече Сребрни. — Браво — викнуше разбојници тако и треба! Дадоше му Прстенову сјекиру. Сребрни приђе риђем пјевачу. — Одвежи опричника! рече он. Риђи га подругљиво погледа. — Одмах га одвежи! понови грозно Сребрни. — Види! рече риђи — зар си и ти са његове стране? Боље чувај тво.ју главу, док је на теби.

— ГТроклетниче! вшсну кнез — не одговарај, кад ти заповиједам! — Он замахну сјекиром, и одсијече му главу. Риђи не пушта гласа, него се свали мртав на земљу. Понашање Сребрнога збуни разбојнике. Он им не даде да себи дођу. — Одвежи ти, рече кнез Хлопку, и диже му више главе сјекиру, Хлопко га погледа, и стаде одвезивати Максима. — Дјецо! продужи кнез — овај младић није, као остали опричници. Ја га добро познајем; он је исто непријатељ опричнине, као и ви. Да се нијесте усу- в дили прстом га кренуги. А сада не треба дангубити, узмите оружје редајте све по стотину да вас водим." Тврди кнежев глас, заповједничко држање и одважност, учинише велики утисак на разбојнике. — Овај се не шали, рекоше неки тихо. — Баш је атаман! — говораху други. Свакога ће надвладати. — Пред њим држи језик за зубима, не одговарај! Види како је опремио риђога. Тако разговараху разбојници, и ни један се више не усуди, да лупка Сребрнога по рамену, или да се с њиме љуби. — Похвално, кнеже — прошапута Прстен — баш си их вјешто преплашио. Сад им не дај да се опамете, него их води путем што иде у Слободу. А даље, што Бог да! Тежак бјеше положај Сребрнога. Као разбојнички поглавица он је спасао Максима, али да не поведе у Слободу ову бурну светину све би било изгубљено. Он се у мислима обрати Богу и Његовој Вољи Станичници се стадоше опремати, само ишчекиваху некаквога Ферку Поддубнога, који је још зором отишао са својом четом, и још се није вратио. — А, ево Ферка! рече неко — ево га са дружином. Поддубној бјеше висок човјек, с лицем пуним трагова од зараслих рана. Капут му бјеше подеран, а ход уморан. — Штаје? — упита га један разбојник. — Да није зло? придода други.