Zora

180

РАЗОРЕНО ГНИЈЕЗДО

АЗОРЕНО ГНИЈЕЗДО ) — Приповијетка из Мостара — Свет. Ђоровић (НАСТАВАК) X. >ЛШ §~ Мостару тек сада настаде право комешање. Млађи натурили ' ^есове на чело, избацили прса Џ- напријед, за појас задјенули свијетло оружје, па поносито иђу чаршијом и најтоплије се поздрављају између себе . . А сретну

ли кога, који није

,њихов , онда

окрећу главу од њега и полугласно изговарају подругљиве ријечи. А они други, опет се наљутили, па само што их мрко премјеравају очима и љутито изговоре ријеч „крмак", „Москов", „Влах" или „Аламан". Највише су се љутили на Алију и грдили га да не може горе. Грдили су и Муј-агу и пецкали га, но он је, сиромах, све некако трпио и сносио. Једнога дана, кад Махмут-ага не бијаше баш најбоље воље, поче врло осорно да га напада. — И ти ћеш постат' Влах, — рече, —јер какав ти је син таки си и ти, кад му н' умиш дат' заФта... Муј-ага шућаше. — Да ти хоћеш, он би био к'о памук, па би онако скак'о, ко' што му ти цвираш, а не би бунио млађарију и наводио је на танак лед .. . — Ја сам му говорио, ама ме не слуша, — одговори Муј-ага полах&о. — Уби га, кад те не слуша! дочека ЈусуФ-ага, који такођер бијаше киван на Алију. —Тиси отац, па кад га и убијеш, не може ти нико ништа. Муј-ага набра обрве. — Зар моје дите да убијем? запита. — И ви ми то говорите?.. А знате ли, да би ја своју главу

дао за његову . . Ја немам више никога него њега . . . — Боље би било да немаш ни њега, избаци Махмут-ага. Муј-ага скочи као помаман. — Зар ми ти то кажеш ? — Кажем. — Зар је моје дите баш тако, а ? . . Е, ево ти велим : да му више никад ни ричи проговорит' нећу . . Он није муртат, 1 ) па нека ради како зна . . . — Онда си ти грђи од њега. — Макар. Махмут-ага плану. — Е, кад је тако, онда више нећемо заједно, Јал' ја, ја ти испадаћемо одавлен . . . Нећу с тобом ни у џамију. Ти ниси чојек ... Ти си јарамаз! —- Јарамаз си ти,ти! — викну Муј-ага и извуче нож из^ паса. И да не прискочише ЈусуФ-ага, Мемишага и Салих-ага, те их раставише и Муј-агу изгураше на поље, било би белаја. Махмут-ага се од узбуђења тресао на ногама, а у лицу дошао жут као лимун, па само зинуо и хоће нешто да говори а сам не зна шта . . . ЈусуФ-ага приступи му и понуди тестију, да се напије воде, те да се мало умири, а одмах по томе пружи му и кахву, која, како веле, у таким приликама разгали човјека и скине му са срца половину муке, — Видиш ти чуда! ■— рече Салихага, пошто се све умирило. — Ко би се томе над'о — рече и ЈусуФ-ага. — Ама гледај ти крмка, ') Издајица.