Zora

3 0 Р А

183

ОБОЖАВАЊУ ОгЊА И ОгЊИШТА

Извадак из: Упоредне Старославенске Митологије, с обзиром на народне обичаје н старе народне пјесме. — Др. Нпкола Гржетпћ (НАСТАЕАК) ЈЈнђани су обожавали ватру на основи своје вјере. Већ у Ри^^гведи видимо Агнија (Огањ) као друга громовника Индре, ког 'I су називали Паргањом. 1 ) У Прасловена налазимо га под именом Перкунас а у Литвана имао је и своју мајку, коју су називали Перкунашеше?) Она је ублажавала свога сина Перуна (Регкипаз) иза сваке олује :ч ) да престане ударати свијет своји.м муњама и палити усјеве по пољу. С тога је био Огањ син небеске свјетлости. Он је био дању уза сунце Индру, а ноћу на звјездама. Каткада би прескочио на црне облачине а често силазио низ муњу на земљу. У Перзијанаца је био син Ормуздов а у Прасловена син Сварогов. Зороастрова вјера тврди 4 ), да Огањ, који потјече од Ормузда (Свјетлости), оживљује вишње створове на небу и човјека на земљи на узвишенији живот од земаљскога, ас тога даутјече и на владаоце, који су представници Ормузда. Остале ватре су или вишег или нижег реда, према разноликости створова које оживљују. Ватра на бријегу Сапођегвер (8арос1је§иег) пламтјела је само по некада, као и обична ватра; али ипак стоји заједан степен више него ли ватра са огњишта, јер је није запалила грјешна људска рука. Не можемо рећи како је постајала

') Паргања од парџ ^ргеАг) == стресаги; но може бити и опотаЈороеИсиш тутњавине громова: пррр . . . ко . . . ња ... а ... а. 2 ) Перкуна-тете значило би у Срба и Хрвата исто што Огњена Муња. Регкппа-1;е1;е, та^ег еа1 Шт1Ш8 а^сјие 1ош4гт. (1/а81с1а). 3 ) С тога јој је назпв Утјеха. 4 ) 2еп4-Ате81а Ш. Вчп-Бећезсћ ХУИ. стр. 135. 1. с.

та ватра Јер не знамо природне осебине тог бријега; муња може запалити сваку запаљиву ствар у землш и на земљи. Можда је и то узрок што је Ђемшид (Цјетзсћјс!) установио на брјеговима света огњишта. Тако мулрује Зенд-Авеста о ватри. Обожавање Огња и Огњишта налазимо у осталијех Аријанаца. Но да видимо сад како се развило обожавање Хестијино или Вестино из обожавања Огња и Огњишта. Оно што је било огњиште породице,то је ваљало да буде вјечни огањ држави. Стога су га обожавали и Грци и Римљани на јавним мјестима као средиште државне узајамности. У Грка била је Хестија (Есша) оно што у Римљана Весша а изворно значила је домаће огњишше. Једној и другој палиле су свештенице свој вјечни огањ , првој у ДелФијском храму и у државном дому 1 ) а другој у Вестином храму и у царској (државној) згради. На оба мјеста обожавала се је света ватра као средиште породичног и државног живота. С тога узрока ваљало је сваком исељенику у Грчкој да узме светога огња, а то је значило да му ваља памтити да припада и надаље огњишту своје матере отаџбине. Тако су све насеобине грчке узимале од светога огња из ДелФИЈског храма, куда год су се шириле. Познато је да су Грци на читавој јужној половини Италије имали од древних времена своје насе') РгуШапеит од ПорС/.1.3Е10У = храм огња. Доцније је то био опћински дом.