Zora

192

КНЕЗ СРЕБРНИ

Зашто сам вам рекла оно ? Хе, драги мој, као год што су све мајке сличне, тако су све жене једнаке. Ви сте ме негда страсно волели- Ја уобразим да сам била и да ћу остати највећа љубав, једина љубав у вашем животу, а ви ми наЈеданпут у очи кажете да сам неваљала жена. То вам праштам, то се још може узети за љубав; али ви додате да поштујете, да обожавате, видим да хоћете да се ожените једном другом женом, за коју сам, Бога ми, као и многи други; била убеђене, да вам је љубазница, јер напослетку цео свет не мора ценити госпођицу Брисо као ви. Тад, разуме се, само на једно станем мислити: да вас мало намучим, па како знам да је Фернана страсно, лудо волела, то вам рекнем да, вероватно, нисте ви прва, баш прва њена л^убав. Ето шта су моје ријечи значиле. На то ви побледите од љутине, хоћете

руку да ми сломиЈете; то сам Ја и хтела. Ето вам истине, целе истине. А ви слободно немојте веровати. Андрија. Верујем вам. Госпођа од Тозеша. Те тако ?.. . Андрија. Те тако остаје ми још само да се с Фернаном објасним. Госиођа од Тозета. Шта хоћете да му кажете ? Ваљда се нећете свађати с њим ? Андрија. Зар пред мајком? И зашто да се свађам с човеком, кога сам неправедно оптужио ? На против, дугујем му извињење и чак накнаду. Госпођа од Тозеша. Шта то значи ? (Андрија се упути вратима.)

(НАСТАВИЋЕ СЕ)

КНЕЗ СРЕБРНИ Ром.ан из времена Јована Грозног, од Грофа А. К. Толстоја С руског преводи Вукосава Иванишевићева (НАСТАВАК)

Глава XXV. ЈТнИШ'1 ..Л1]:. @А БИТКУ.

^ еђу разбојницима отпоче таква Чржурба и вика, да Максим није могао прићи и захвалити Сребрноме. Њему бјеху повратили коња и оружје и тек, кад се сви уредише и кренуше, он приђе Сребрноме. — Никита Романовићу — рече он отплатио си ми данас оно1*а међеда у царској авлији. — Максиме Григоријевићу — рече Сребрни — за то на свијету и живимо, да помажемо један другоме.

— Кнеже — рече Прстен, који је јахао на коњу иза Сребрнога — гледам те данас а мислим, штета што га не види један јунак, кога сам на Волзи оставио. И ако је он рђав човјек, овако као и ја, ипак би га ти заволио, а и он тебе! Немој се вријеђати, али вам нарави сличе. Кад стаде о светој Русији говорити, кад ти се очи запламтише, одмах сам се сјетио Јермака. Јесте, воли он отаџбину, силно воли, и ако је' станичник. Колико ми је пута говорио, да јој жели учинити какву услугу. Да ми га је сада на Татаре. Та он један вриједи за стотину другијех! Кад викне: за мном јунаци! онда чини ти се да си и виши и јачи, више те ништа задржати