Zora

3 0 Р А

105

ОцЈЕНЕ И ПРИКАЗИ

Из народа и о народу, Књига III. Слгиље и босиље; убрао га из српског народног -врта Лука Грђић-Бјелокосић. Ногјн Сад. Штампарија Ђорђа Инкогшћа. 1898. Пздање пишчево. Страна XVIII, 167. Цијена 50 иончнћа. Пред нама је књига народних пјесама. Пјесме су дијелом из Крајине, дпјелом из Фојнице и Мостара, те их је скупљач забиљежио од своје покојне мајке и гђе Јелке Јелчићке, Меха Бебе и још њеких особа из Крајине, којих се више не сјећа, као што сам вели у предговору своје књиге, глје доноси у кратко и животопис горње тројице. То је од њега врло похвално, јер сваки скупљач, који и у колико схваћа свој позив, треба да тако поступа. Разлози су за то врло оправданм. На првом мјесту у овој збирци манифестује се синовља љубав скупљачева према својој покојној мајци, којој с највећом оданошћу посвећује ову своју књигу. За тим слиједи предговор, гдје је скупљач јасно оцртао — као што горје рекосмо од кога је и гдје што побиљежио и које је збирке нар. пјесама имао при руци, сређујући ову своју; на пошљетку осврће се на оцјене и приказе својих ранијих књига, одобравајући или кудећи оно што се у њима вели, и онда прелази на неке „тјесногруде" биљешке Босанске Виле, у којима се — вели—лјелимице нападало на његове књиге, а дјелимпце каљала његова част.— По моме мишљењу ни једно од овог двога не би ваљало да је овдје, на овом мјесту, особито ово друго. У предговорима нема мјеста реплици, јер њоме се читаоци нијесу ни најмање користили, односно ни књига тиме није ништа добила. Ми имамо пред собом збирку нар. пјесама с потребитим предговором, да боље разумијемо исте и —- нама је доста. Свеје друго за нас сувишна ствар. Да пријеђемо на саме пјесме. У збирци је свега 108, што дужих, што краћих пјесама лирских, или, што се каже, окенских , међу којима нам је сам скупљач означио 20 варијаната раније печатаних пјесама у разних скупљача. И то је један корак напријед у оваком послу, јер се скупљач није само

ограничио на држање рачуна: шта треба да уђе у његову збирку, него нас је још упутио на сваку приједходницу своје варијанте, до које је могао да дође располажући онако маленим бројем збирака нар. пјесама, — да их одмах успоредимо и да просудимо вриједе ли нгго те његове варијанте. Заиста, и кад не би било тога у књизи, иоле вјештије око опазило би, да скупљач није печатао с реда све што је побиљежио, него да је у исто вријеме био скупљач и критичар, који је почео да се увјерава, да није све за штампу што се у народу чује. Познавајући г. Грђића као трудољубпва и способна посленика у тој врсти рада, смио бих тврдити, да није унио у ову своју збирку многу и многу пјесму што ју је убиљежио — не само варијанту, него ни онаку за којује мислио да није прије печатана. То нам најбоље потврђује сами садржај пјесама од најпрве — да их свијех не ређамо — под натписом „Туга за несуђеником", до најпотоње „Сулејман под Биоградом". У њима је правог и истпнског живота; пуне су једре свјежине; стих тече, без маленог изузетка лако, природно, без икаква натезања, јер у њима нема оне усиљености, пренемагања и баналности, с чиме се ово у потоњо вријеме, на жалост, сретамо у нар. пјесмама у опће. Можда ће рећи когод: како је то, да је та збирка така, док у многим другим, у којима су пјесме из истих крајева, има свега и свачега, да и по крај најбоље воље не можемо многу и многу пјесму дадо краја дочитамо? Ето, то је управо оно, што није све за штампу што се чује у народу; то је оно, што многи скупљач нар. умотворина својим радовима убија цијену и углед нар. пјесама у нашим очима и пред страним свијетом; то је оно што побуђује у нама сумњу, да у народу нема више оригиналних пјесама, него да су све пријепјеви давно печатанијех . . . Дајте нам способних скупљача, па да видите какво је још богаство у народу! Не може бити свак, ко пером влада, и добар скупљач нар. умотворина. Покушајте да препишете једну исту пјесму од двију разних особа, па ће вам одмах бити све јасно. Али није доста, да је њеко само марљив скупљач и да је вјешт у свом послу, него 4»