Zora

268

КНЕЗ СРЕБРНИ

сам да си овдје, цијело те јутром очекивам, баћушка! — Шта хоће Басманов? упита мекше кнез. Млинар се већ бјеше прибрао. — Видиш — рече он повјерљиво говорио ми је Басманов, како га цар не воли, како тебе више воли, и како је сва његова милост на теби, Маљути и Годунову. „Дај ми, каже, тирлић траве, да ме опет цар заволи, а њих да омрзне, и метне их под своју „немилост." Е шта ћу му? Истегао нож да ме закоље. Зар сам могао друкчије, него му дадох једну стару корјенину, која ће њега самога умртвити. Е није, него да му дам тирлића, да теби нашкоди, та нисам луд! — До ђавола и он и царева љубав — рече равнодушно Вјаземски — не тиче ме се. Јеси ли дознао за бојарињу? — Нијесам, рођени, нијесам. А још како сам се старао. Седам ноћи нијесам спавао, него све гледао под коло. Видим иде бојариња кроз шуму са старим човјеком, тужна, претужна, а он је тјеши, и више се ништа не види; замути се вода, па се ништа не види. — Са старим човјеком? Значи са Морозовом? Са својим мужем? — Не, није. Морозов је много отмјенији, и хаљина му је друкчија. На овоме је прости капут, није бајарски, сигурно је прост човјек. Вјаземски се замисли. — Старче! — рече он — знадеш ли сабљу омађијати? — Како не, рођени, како не? Знадем. А зашта ће ти? Или да сијече, или да се затупи? — Разумије се, да сијече, ђаволе стари! — А догађа се, кад треба омађијати непријатељску сабљу, да се затупи и сломије о оклоп . . „ — Треба моју сабљу омађијати. Бићу се на двобоју, па треба свакако да убијем непријатеља, разумијеш ли?

—■ Разумијем, баћушка, разумијем. Како не би разумио? — А у себи стаде млинар размишљати. „С кијем ли ће се бити? Ко му је непријатељ? Да није Басманов? Не вјерујем! Сада је о њему Вјаземски са презрењем говорио, а он не зна скривати своје осјећаје. Можда са Сребрнијем? Али је млинар дознао од Михејића, да је кнез у тамници, па послије дознао је од слуга Вјаземскога, да су га станичници избавили, и са собом одвели, значи — није Сребрни! Остаје сам бојарин Морозов. Он је могао за увреду изазвати Вјаземскога на двобој! До душе стар је, али може метнути на своје мјесто кога другога! Значи — прорачуна млинар — кнез ће се бити или са Морозовијем, или са његовим замјеником". — Дозволи ми, баћушка — рече он — да захватим воде, да видим твога непријатеља. — Ради како знаш! — рече замишљено Вјаземски, и сједе на један пањ. Млинар изнесе бакрач, захвати воде испод кола, и метну га пред кнеза. — Ех, ех, —■ рече он, гледајући пажљиво у воду — видим га, видим добро, стар ти је непријатељ, баћушка. II тебе видим ено вас, хоћете да се бијете . . . — Па шта? упита Вјаземски, старајући се, да и он што год угледау бакрачу.— На старчевој су страни анђели, — рече зачуђено млинар — и све небеске силе; тешко ће се сабља омађијати. — А на мојој страни никога нема, је ли? упита бојажљиво Вјаземски. Млинареве очи остадоше непомичне. Испочетка је варао Вјаземскога, али сада изгледаше, да заиста види нешто страшно у води. Бјеше пренеражен. -—■ И твоја милост —- рече он шапатом — има заштитника ... Али сада не видим впше, вода се замутила. Он диже главу; Вјаземски ггримјети, како му крупан зној цури низ чело. — Пма их п на твојој страни, 6аћушка,— рече он бојажљиво—моћу сабљу омађијати!