Zora

280

ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ СРПСКОГА НАРОДА

Има их на један и два боја. Око куће нема никаквих ограда. Торови су им у близини кућа, а испод кућа, између крша, виде се доци. Унутрашњост куће врло је проста. На више мјестаје под непопатосан. Куће које су прављене на један бој немају прозора. У врх куће је огњиште, а повише њега виси гвоздени ланац о греди, за који вежу котао, кад што кувају. Наоколо су сандуци или даске, а на томе стоје кућне ствари и спаваће рухо. Домаћицу хвале у које је под ометен и ствари у реду. Овдје у овој околици говоре овако: „У Подвележју једи у свакој кући, ђе је под ометен, јер је све чисто." Мјесто је врло здраво и планиско. Становници живе дуго, јер се увијек крећу на чистоме ваздуху. Највише их пати од сипе, па веле, да је добију што често иду уз брдо и низ брдо. II. Становници Подвележја, или како их овуда зову Подвелешцима или подругљиво балијама осамљен су народ у голим херцеговачким брдима. Сви су искључиво Мухамеданци, који примише Ислам по пропасти Херцеговине, 1483 год. Они још и сада причају, како су се на овај начин истурчили: — За времена Херцегова били смо сви ришћанп (С-рби прав.-вјере), пошто је Херцеговина потпала под Турке, онда смо се почели турчити. Најпрви се потурчио у Подвележју, како кажу стари људи,'најмлађи брат, једне имућније куће. Отишаоје, веле, у Мостар управ на велики четвртак и потурчио се, јер се завадио с браћом на Цвијети пред манастиром Врачем, што је био у Благајском пограђу. Кад је дошао међу браћу као потурица, нареди браћи, да га од

сада морају признавати за свога агу рече им: Ви сте сви од данас моји кметови. Од данас ми морате давати од ваших дијелова годишње све што ме долази агалука. Ви ћете радити ову земљу, а нисте њоме власници. Старија браћа не могавши то отрпљети, ни кметовати своме млађеме брату потурици, истурчише се и они сви, само да буду слободни тога кметовања. Сад почеше ове нове потурице присвајати земље другијех, и ,на зор приморавати ришћане, да им буду кметови. Кад ови увидјеше, да имаду ови виша права сви они који су се истурчили, истурчише се и многи други, а који не хтједоше преврнути светом предједовском вјером, одселише отален. Тако данас нема у цијеломе Подвележју ни једне ришћанске куће. Православни сељаци из околних мјеста причајући даје св. Саво проклео Подвележје, те с тога не може тамо живити хришћанин, веле: — Кад је дошао св. Саво, слава му и милост, у Подвележју, да обиђе свој народ, сврне у једну кућу на конак. Ту бијаше пуна кућа чељади. Кад би при вечеру, устаде св. Саво да се моли Богу, а нико од чељади не устаде. Онда их запита св. Саво: „За што ви не устанете, те се Богу не молите? Они му одговорише: „Богме до сада међу собом не виђосмо никаква свештеника, те нас нико није ни научио, па не знамо. Онда он рече: „Да Бог да од сада овђен не становао ришћански свијет, него само они, који не признавали часни крст и Христа Спаситеља." Од тада, веле, и нема, нити може ту живити рпшћанска душа. Сви становници Подвележја Подвелешци — примрке су масти, плећа широкијех, здрави, јаки, отресити, оштроумни, охоли и срчани.