Zora

240

РАЗОРЕНО ГНИЈЕЗДО

је рукама твоја судбина. Он је био у незгоднијем положају него и сам Махмут-ага, па није знао шта да ради, него је полако куцкао сабл.ом о тле. Док се Махмут-ага прибра. — Знаш ли шта? — рече. — Од тебе неби никад тражио бољег зета, па све да ми се нуде везирски синови . . . Ама не могу Емину раставит' од себе . . . Она ми је јединица, никога у свиту немам него њу. (И ту му глас поново задрхта, а очи му се заблисташе од суза)... Г1а зар да је никад више не видим својим очима?. . . Не могу, не могу тако . . . — Па како ћеш ? — запита бег нестрпљиво. — Остани у Мостару, па је узми! Ево ти и моје куће и мога свега, па нек је ваше ... Ја и тако нећу дуго . . . па ето ... Ибрахим-бег замишљено одмахну главом. — Не могу тако, — рече. — Не могу се ја маскарит' са мојом главом. Него, ако хоћеш, хајде и ти с нама. Тужан осмјех разли се по Махмут-агином лицу. — Аја! То је још грђе! — рече. — Како би ја, под старос', оставио Мостар ?... Овђе су ми и деде живили и умирали, па, бива, да ја оставим кости у туђем вилајету? Па колико сам се ја крвио за ову земљу, па да све оставим и заборавим ?... Јок!... Не могу! — Е, онда нема ништа! — рече Ибрахим-бег тужно. — Тако ми је зар суђено. И блијед као мртвац устаде, учини темена и одапе из собе. А Махмут-ага погледа за њим, па као да му се гуја сави око срца, тако га нешто ледно текну у прсима. Очи му бијаху пуне суза и у мало да није заплакао.

— Тако је зар суђено, — рече и он, па дубоко замишљен поче да хода по соби . . . Чим се растао са Махмут-агом, Ибрахим-бег поче да се домишља, како би нашао други начин, да се дочепа Емине. Сад, кад је видио, да је не може добити, осјети он, да без ње никако живити не може. Сад је тек увидио, колико му је драга и колико би изгубио, кад би се сасвим отргнуо од ње. — Валахи ће бит' моја, па да се нећу главе наносити ! — рече одлучно, након дужега размишљања. — Јали моја, јали ничија . . . Али ипак није могао дуго да нађе никаква начина. Обишао је готово читаву Пријечку Страну оборене главе, као да тражи какву изгубљену ствар, — па узалуд! Једва једном сину му у глави, између других мисли, и једна нова, исто као што сине јасна звјездица између сивих облачина. И он као да се мало разведри. Танко руменило разли му се по лицу. а на уснама му затрепта осмјеЈак, али не онај њежни и благи осмјејак, него некако и пркосан и поругљив ... Но као да се сам од себе застидио ради тога, он се опет уозбиљи и тихим корацима упути се кући.

А кад се спустио акшам и све се умирило, изађе он из своје собе, па пође полахко у Махмут-агину башчу. Ту, кроз уски капиџик, разговарао се он често пута са Емином, па је одлучио, да се и вечерас разговори. Но сваки пут до сада ишао је он весео и безбрижан, — а вечерас иђаше са неком стрепњом у срцу, јер није био сигуран, да ће се све добро свршити.