Zora

241

Кад је већ ступио у башчу, опази, да Емина није за капиџиком. Он се полако саге, узе један каменчић и баци га у њезине пенџере. Пенџер ситно звекну, а одмах за тим отвори се један канат, иза кога се помоли Еминина глава . . . Кад она опази Ибрахим-бега, весело се осмјехну, климну му главом и затвори пенџер. Ибрахим-бег се прислони уз капиџик. Мало за тим, зачуше се тихи кораци и — Емина откучи капиџик. Ноћ, дивна ноћ обасјана мјесечином раширила се свуда; све је мирно, па и птице и дрвеће као да мртвим сном спавају, — а њих двоје стали једно према другоме, па се гледају. — Што ме ниси чекала? — запита је он прпјекорним гласом. — Нисам знала, да ћеш доћ'. Ибрахим-бег је погледа. — Ниси знала? — Јок. — Зар ти бабо није ништа казив'о ? — Није. Он се чисто обрадова овоме гласу. Волио је, да јој он сам све каже. — А знаш ли, да ја иђем из Мостара? — запита је. Емина не проговори ни ријечи, него га престрављено погледа и задрхта у цијелом тијелу. Ноге јој се чисто посјекоше и она се прислони уз капиџик, да не падне. — Не смим више овђе остат'... — рече опет. Њој ударише сузе на очи и зајеца као каково дијете. А њему се ражали, па јој приступи ближе. — Што плачеш ? — запита. Зар ти је жао ? Она не одговори ништа, него још јаче сакри лице рукама и јецаше.

— Не бој се! рече он. — Ако ћу и отић', ја не мислим тебе остављати ... Ја сам се закл'о, да ћеш ти бити моја, јали ничија. — Па што ми то одмах не кажеш ? рече безазлено. А он је стисну за ручицу, па прошапћа: — Нисам мог'о ... Ти знаш, да је ваљало да питам бабу. — Па шта је? — Он не да, да се раставиш с њиме. Он неће да остави Мостара него ми вели, да ја останем у Мостару, па да ће ми те дат'... А ја не могу остати . . . Емина се опет сневесели. Сад јој тек дође у памет, да, у толиким њезиним слатким сновима о Стамболу и стамболском живовању, није ни помислила на растанак са оцем. Ни помислила није, да он неће оставити свога Мостара и поћи за њима . . . А она да остави њега?... То јој ни на крај памети било није. — Па шта ћемо? — запита тужним гласом. — Липо ћемо, — рече он. Ти ћеш поћ' са мном, без његова знања... Па кад ми утекнемо у Турску, онда ћемо и њега зовнути... Он ће се мало наљутити, па ће се и одљутити. Емина га погледа у пола престрашено. Зар она да учини нешто без очина знања? Та прије га је питала за сваку ситницу, а сад да то учини. — Не могу тако, — рече. — Зар да га оставим сама?... Нема одтога нигпта . - . Ибрахим-бег уздрхта. — Зар ме не бегенишеш? — Ја не велим; ама не могу оставит' бабу. Шта ће он без мене? — Нема ту: шта ће. Или бирај мене, јали њега. г