Zora

310

АЛИ-АГА ДАДИЋ

рд оца, ако се не варам, Слшил-аге Дадића. Како се у то вријеме бјеше јако развила борба између Срба мухамеданаца и варљивих Стамболија, Али-ага је одрастао како у граду тако и у кући, гдјесеборба најопширније водила. Код Срба мухамеданаца за пошљедњих шесдесет година бјеше се доста јако развила мисао да Херцег-Босна може бити независна. С тога, Стамболије, опазивши ову тежњу, мухамедовских Срба, гледаху да је угуше, да је униште, те не презаху ни од каквих средстава само да стану за врат мисли, која бјеше ухватила коријена у души Срба мухамеданаца. Кућа Дадића долази међу прве, која је најупорнпје водила борбу са Стамболијама. Али-ага растао је у својој породици код свога оца Смаил-аге п није му се измакла ова борба из очију. Од рана дјетињства пратио је њезин развптак. Она је заносила његову младу душу, као год што је слобода заносила и свако друго српско срце. Кад је Дадић био већ свршен човјек, отпоче борба између Аустрије и 'Гурске 1788. год. Аустрија је још тада гледала Босну, а за то многе ствари бјеху већ припремљене. Присталице католицизма бјеху сву наду положили на цара Јосифа II. још кад овај ступи на пријесто. Аустрија је још 1782. год. у уговору с Русијом гледала да добије Босну и десну обалу Саве. Али се то није могло тако лако постићи. Зато 1787. год., кад се отвори рат између Русије и Турске, Јосиф II. рече: „Нећу вратити мач у корице, док не врагим својој кући оно, што јој је отето!" Овдје се поглавито мислило на Босну и Србију, које Аустрија бјеше узела 1717. а изгубила послије 1727. год. То је знао и дом Дадића па, разумије се, и Али-ага Дадић. Услијед тога он са многим другим првацпма Срба мухамеданаца отпоче озбиљно радити са мостарским првацима на самосталности Херцеговине на прво мјесто па онда и Босне. Баш некако у то вријеме он постаде ајаиолг мостарским те му се даде прилике

да и сам са више предузимљивости поради на општој ствари, како за Херцеговину тако и за Босну. У том послу толико је далеко ишао да ускоро постаде цијела Херцеговина готово независна од Стамбола. Стамбол је добро прозрео намјеру, како Дадића тако и осталих првака мухамедовских у Херцег-Боснп, те се поче служити свима срествима, која му остадоше у наслијеђе још од старе Византије. Стамбол гледаше да посије раздор међу прваке у Босни и Херцеговини, да их завади и разједини, па онда да покоси и једне и друге. И заиста, тај посао лако му је пошао за руком. Стамбол је знао за поношљивост и простоту мухамеданских првака, знао је, да су врло частољубиви и гордељи и да ће ријетко један другом попустити ма у чему. Стогапрво поцијепа Србе мухамеданце босанске и одвоји их од оних у Херцеговини, па онда почне подбадати једне против других. У овим међусобицама домаћим, на несрећу свих Срба, чешће се заборављала сама мисао, заборављала се сама идеја независности. У томе је лежала сва несрећа Срба у Босни и Херцеговини све три вјере како у прошлом вијеку, тако и у овом па и данас. II лежаће све дондедокСрби све три вјере Херцег-Босне не уведе да им је спас само у слози и заједничком раду. Од ових сплетака п раздора није поштеђен нп Мостар. Размирице хватаху коријена у Херцеговини. Оне захватише и мостарске прваке, па захватише и Али-агу Дадића. Нарочито је од великих пошљедица био сукоб, који се јавио између Али-аге Дадића и Али-аге Вољаиића, првака благајског, године 1802. За њега се прича да је родом изнад Мостара из Свирииа , паједоцније живио у Благају и био благајски ајан. Али-ага Дадић имао је уза се најбоље и најчувеније људе из првих породица у Мостару, а Вољавица између других имао је уза се највеће зулумћаре и насилнике,