Zora

294

СИГУРАН ЛЕК

ИГУРАН ЛЕК — Јанко М. Веселиновић. —

!§■ ј , мучицу му љуту? Што ли ти више данас нема онакових попова! .... Оно има и данас ш међу њима и добрих, и ваљаних, I" али нема онаких, као што беше покојни поп Живко из Б. . . . То је био човек.. . људина ка гром, па личит, куд му око погледа онамо и заповеда. Зар мислиш да је смело бити некога да га не послуша?. . . Не дао Бог, о томе нико није смео ни сањати, нити се смео правити оглушке кад он заповеди! То такав као човек; а као поп .... о томе ти ја не умем много казати. Знам само толико да, кад запева, а мене само пролазе жмарци. Неко божанство овлада мноме, па би се заплакао на грешну земљу и људе. Знаш ли ти кад он у очи Великог Петка стане на двери па почне читати Јеванђеље да ми заборавимо све. Погледам старе људе а они плачу. Е, де, мајчин сине, чик да и сам не проплачеш! У нашу цркву онда је долазило неколико попова. И поп Живко није био наш поп, он је само служио у нашој цркви. Једне недеље дође ти он са новим учитељем из Б .. . . Учитељ млад човек, леп као девојка. На њему се бели оно варошко руво као кошуља. Стадоше кола поп Живкова у црквеној порти. Црквењак Марко притрчи те прихвати коња, а они сиђоше с кола. — Е, ево вам мога новог учитеља! — рече поп Живко пришавши оним другим поповима. Они се лепо поздравише с учитељем а приђоше и неки старији људи. — А одакле је уча? —- пита поп Стојан.

— Ја сам, знате, отуда из Фрушке. — 11а јеси ли у манастиру учио књигу. — Нисам. Ја сам учио школу. — Хм, хм! Е лепо, лепо! Да си жив и здрав! — рекоше они други попови. — А умеш ли певати? — пита поп Стојан. — Ево господина пароха нека каже! — рече учитељ показавши поп Живка. — А . . . данас ћемо слушати лепу песму у цркви! — рече поп Живко и стаде задовољно трљати руке. Знаш ли што је Фрушкогорска песма? И заиста! Памет нам стаде! . Г. . ГТоп Живко стао за десну певницу а нови уча за леву, па не можеш да се наслушаш. Не знаш ко од кога боље пева.Поп Стојан служи па плаче. Одстојасмо службу изидосмо пред цркву и ту' сачекасмо попове и новога учу. 0 ннје да га гледају, него би га од милоште у недрима носили. И ми се придружисмо и познасмо с новим учитељем. Сладак неки човечић, па слатко разговара, па умиљат као јагње. Име му Јован, али га, вели, зову Јоца. Па се расприча. Причао нам је о манастирима, о ћивоту и светињи срнској, цару Лазару у Раваници. Прича како је небројено пута целивао светињу. Ми стали па само гледамо. Поп стојан се раздрагао. — Деде — вели — синак, отпевај ми једно „Преславнаја"! А он викну . . . Чини ти се да је сваки Божји створ застао да чује лепу песму . . . — Алал ти млеко српско! — веле попови.