Zora

3 0 Р А

297

ЈЗ

АЗОРЕНО ГНИЈЕЗДО — Приповијетка из Мостара — Свет. Ћоровић (СВРШЕТАК) 11§|§!

XVII.

свануло дивно прамаљетње ЈуШШ** Т Р°- Уранила ласта, па, вијући се изнад башче, цвркуће и извија а С најљепше пјесме. Красне воћке о; китиле се бијелим бехаром, као да Је никољски снијег попадао по њима, а читави ројеви ситних пчелица облијећу око њих непрестано зузукајући. Из траве помолили су главе и господарасти зумбули и мирисава љубичица, у чијим круницама трепери бисерна капљица росе, исто као суза у плавом оку љепоте дјевојке. Њихов мирис опија те и заноси, као мирис светитељске душе и ти се, међу њима, осјећаш далеко лакши, здравији и расположенији. Стари Махмут-ага устао је недавно, па, онако необучен, у бијелим танким гаћама и још тањој кошуљи, стао је на пенџер и гледа у башчу. Два дана су прошла, од како му је Ибрахим-бег искао Емину, и он још није могао да се отресе разних мисли, што су му се ројиле у глави. Он је једнако смишљао у себи десет разних планова, како би бега у Мостару зауставио, и од свих десет, ни један му се није чинио подесан. Па и сада је, гледајући у башчу, кројио у себи баш једанаести план, и очекивао је, кад ће му Емина, по обичају, донијети кахву. Но он је чекао прилично дуго, а ње никако нема. — Шта ли јој је? — помисли у себи, — јали је преспала, јали је хаста .. . Чим му дође мисао о хасталуку 1 ), он одмах скочи и пође њезиној соби... ') Болест.

Кад је дошао до врата, он куцну... Никаква одговора . . . Он куцну још јаче ... И опет ништа. Махмут-аги заигра срце; (а заиграло би му увијек, кад се за нешто плаши). . . Он уприје у врата, отвори собу и погледа унутра... Но тамо не бијаше никога. — Емина! — викну Махмут-ага, као да не вјерује својим рођеним очима. Па — никаква одзива . .. Махмут-ага прође кроз читаву кућу једнако вичући, па опет ништа. Он као да наслути шта јеу ствари, па као сумахнит потрча у башчу. — Емина! — викну што може јаче, а глас му постао загушљив, храпав и, при том, некако тужан, очајнички. Па и ту ништа. Неколико врабаца поплашише се и прнуше му изнад главе, а он стајаше као кип, укочен, блијед, избуљених очију и стиснутих шака . . . У тај мах нити је што знао, ни мислио, као човјек, који се освјешћује након наступа падавице .. . Једва једном као да се мало прибра и тад јекну и заплака... Сузе су често пута добар лијек против унутрашњег немира и туге, те као да се и Махмут-ага мало боље разабра иза њих.... Но сад бијаше страшнији .... Очи му сијеваху, а вилице играху од раздражености и он, онако обучен, истрча на сокак. Први човјек, којега је срео, био је Мемиш-ага. Он се зачуди, кад угледа јарана онаквога. — Шта ти је? — запита. 2