Zora

3 0 Р А

341

вица бјеше између двије ватре. Једни бјеху ударили с чела, а други с леђа, Борба и пал>ба из пушака отвори се тако жестоко да се од пушчане ватре ноћу видјело као на дану. Вољавица с дружином би потиснут из Цернице. Умакне и оде у Дубровник одакле послије оде у Мисир. Дадић Адџ-ага остаде побједилац. Неуспјеси босанског везира у овој борби са Дадићима, а исто тако и неуспјеси босанске војске против Србије н Карађорђа, поткопаше положај Ибрахимпаше те на везирство у Босну дође Алипаша Силихтар, који је у стамболу сматран као енергичнији и заузимљивији. Као год што је предузео јаче мјере против Карађорђа, тако је исто почео строжије радити и против Мостараца и против Адџ-аге Дадића. Како устанак под Карађорђем хваташе све веће и веће размјере то босанска војска не могаше ништа озбиљна радити против Србије док се не обезбједи од Дадића. Силихтар Али-паша још при свом доласку бјеше задобио за се сигурног човјека Кајтаза, кога постави за муселима у Мостару. Овај дође у Мостар и ови га приме. Тек доцније, када Али-паша посла против мостараца Пмшир-пашу , да казни бунтовнике и похвата Дадиће, он се показа у правој боји. Својом хитрином Имшир-паша некако мирно уђе у град и одмах отпоче гонити поједине присталице Дадићеве. Муселим Кајтаз поче пријетити да ће сваког за кућни праг објесити ко се усуди да крије бунтовнике. За тим, да ће све поробити попалити. Свијет се од овога прилично поплаши. За Дадиће наступи опасност. Сваког тренутка могли су непријатељу пасти у руке. Да би за овај тренутак избјегао опасности Адџ-ага с братом и присталицама избјегне у Метковиће. Из овог мјеста поче понова радити да растури патриотски жар и пожртвовање како код Срба мухамеданаца тако и код Срба хришћана, да се заједнички и сложно одупру овим носиоцима новог реда и

новог ропства како за једне тако и за друге. Кад Дадић све уговори и кад све припреми дође у Илиће. Народ га једва дочека. Одмах заметну борбу, проћерају Кајтаза, а овај с највећом опасношћу живота умакне у Столац. Силихтар Алинаша јако се расрди на њ' за неуспјех позове га у Травник и удави. Све ово могло се десити 1811. године Дадића кућа опет остаде побједилац и тако остаде све до 1813. године. Кад паде Србија, кад би заузет Биоград, дође ред и на Мостарце па и на Дадиће. Да би међу првацима у Херцеговини створили расцјеп, да би их завадили па онако завађене многе прваке лакше одвојили од Дадића, везир босански са својим присталицама многима даде пашалуке. Тако пашинске чинове добише Мустај-пата Сулејманонић, Омер-паша Сточанин, Ибрахим-паша Требињац и Дертии-паша са Захума. Овим начином одвоји ове од Дадића и Мостараца. Постигнувши ово везир спреми, како се прича, до седам паша, 25 капетана и војске до 30.000. Све то поће на Мостар. По наредби везирској Мустај-иаша Сулејманпашић пође с војском правце на Мостар, а још би наређено Омер-паши Сточанину, Ибрахиму Требињцу и Дервиш-паши да пођу у помоћ Мустај-паши. Мустај-паша дошавши до Жупањца отпоче водити преговоре са Мостарцима да му се предаду. Међу тим Дервиш-паша не хтједе чекати другове, нити сачекати на чеме ће се свршити преговори, већ удари на Благај, заузме га и ту се затвори. Мостарце овај поступак Дервиш-иашин јако раздражи. Они скоче, опсједну Благај а тако жестоко нападну на Дервиш-пашу, да им овај најпослије мораде предати утврђење. Међу тим и преговори се разбише. До успјеха се не дође. Мостарци са Дадићима ријешише се да напрегну све своје силе. Непријатељи бјеху навалили са свију страна. Мостарци затворе све кланце, којима се могло доћи до Мостара. У планинске