Zora

334

т БРАТУ СЈ1АВКУ

Потраја тако, док би човек избројао највише десет. Стојадин пусти руке, а РаФаило се простре по рудини, као праштац... — Живио! кликнуше сви око њега и дануше мало од узбуђења и запете пажње. Стојадин стајаше неко време нем и непомичан. Онда саже главу, не

обзирући се на РаФаила, полако пођс. Свет се са неким страхопоштовањем расклони и начини му пут . .. Сви и даље погледају на РаФаилта, очекујући да се дигне. Али се РаФаило и не мицаше . . . Само му се показа крв на носу, на устима и на ушима. И оста мртав.

1* 'ОРАТУ ЦЛАВКУ

, стани, брате! ... Клону ми душа, ^Већ немам суза за гроба два; Груди су трошне, стреле су л>уте, '{ Под другим хитцем постаће пра' !. .

О, стани, стани !. . Глас ме је изд'о, Груди су слабе, не чујеш јек; О, Боже свети, помози сада Ваљда ме није проклео век! .. П. Свуд је пусто. Поља широм ћуте, Гора чарна крај сунашца спава. Све је мртво; на том гробљу мрачном Нигдје нико да покаже јава. Само каткад јецање се чује II са болом уздисање блуди : Болна сеја из могиле хладне Врелом сузом мртвог брата буди .. .

0, збогом, брате! . . Доцкан је веће, Кроз тавни сумрак дрхти ми глас ; Самртни вео, страшан и мрачан, Развијен стоји између нас. Ш. Ја се смејем, видиш свете ! К'о да срећу над ми вије. Ја се смејем к'о да срце Под болима пукло није. Ја се смејем . .. У сну милом Одбјегнулу срећу стварам; С бледим цветом — с мртвим братом Тихано се разговарам . ..

IV.

Постељу ти празну гледам, Тебе нема, брате мили, А немамо чим би место Твоје празно испунили . ..

За столом те јело чека, Жалосна те сеја зове, Руком брише сузу једну А на очи сузе нове. Београд 1898.

Свуд је празно .. . само туга Разломљени одјек креће: „Залуду га зовеш, сејо Он ти никад доћи неће .. Милица Петровићева-Његуш.