Zora

3 О Р А

335

т

Е Н Е

цршица —

бадвојица сјеђаху науској клу: пи што бјеше на рубу обале. На западу је заходило сунце, велико и величанствено приморско сунце. Хиљаде луча пробило пучину руменила што горијаше као огањ, па се расуле по небу, по мору, по обалама и позлатило пурпур једне и лазур друге половине видика. Приморско предвечерје бјеше обукло најљепшу ризу, у коју је облачи величанствени, благи југ.... Шум вјетрића из гајева пуних мириса и трепет морског огледала, што се одваја у мале тамно-зелене таласиће који изгледају као прољетно лимуново лисје, са оним ватреним западом, оживљава ти у души чудне визије. Чини ти се да си у земљи сањарија. Пространство, које се шири у бескрај и губи тамо гдје се небо спушта у море, оно немирно царство вјечног шумора испуњава те појмовима о Бесконачности. Ведар ум полијеће онамо, куд не могаше бацити ни искрице своје, док као жељезним оклопом бјеше окован мрачним брдима отаџбине и уским сводом њеног неба. Заноси се у легендарне приче о свијету чијим границама вјекова и границама земље нема краја, о коме слушамо успављујући се на меком крилу мајке, док на улици хуји олуја. И величанствено падање сунца са огњене пучине небеске у понор мора, освјетљава ти мрачне сумње о постајању тијех свијетова. Исиуњава те увјерењем о Свемогућности. Њих двојица бјеху у живом говору. Вече убавог купатила у нашем

Приморју, са свијем својијем дражима, не могаше да освоји њихову пажњу и прекине ријеч, која се бјеше давно повела. Господин Павле, познати богаташ и аристократа из наших сјеверних крајева, доказивао је упорно рђавост становишта свог У18 -а -У15 -а, доктора Станојка, љечника из Србије, у питању једне ствари, која је већ други дан предмет њиног диспутовања. — Екстравагантно, сасвим екстравагантно, драги господине докторе, рече господин Павле. Појмови и докази сасвим на своју рук/, сасвим самовољно и под пресијом себе, својих страсти прохтјева. Јер одкуда иначе наопако у Вас тако јединствени појмови у данас сувременом и мучном спору женског питања питања о жени ?! Ви сте просто Источњак, да не рекнем конзервативац; јер на тај начин ваљало би оковати, спутати једну половину људства, убити слободу воље оних, који са човјеком заједно оснивају подлогу друштва, државе, развитка; понизити дјелокруг жене до покорности, слијепе и необуздане послушности и самоодрицања, значи ускршавати грешне предрасуде својих старих. И то сад — у вијеку триумФа практичких наука... Управо чудно! Па још Ви .. . правник . . . представник чисте друштвене науке ... Кажем веома чудно!... — Да, да, тако је то, дражајши мој пријатељу, одврати овај хладно. Друштвене науке, слободан поглед, искуство других и, што је најгоре, своје . . . све то одваја човјека од лазурног хоризонта, у коме ниче