Zora

3 0 Р А

371

вно одобреног буџета. Ипак за то он пред Савезну Диету није нашао ни с чим бољим да изађе него с предлогом да се сазове једна скупштина изабрана општим гласањем. Права народна била су добила, на неочекивани начин, врло одлучног поборника у том племићу са средњевјековним погледима, у том министру једног владаоца по милости божјој. Прва странка с којом је, као канцелар, ступао у борбу није била никоја друга него ултрамонтанска, и његово мистично схватање монархије није му ништа сметало да противу цркве донесе законе који, по строгости, ништа нису уступали сличним законима у атеистичкој Француској републици.Коме су његови пошљедњи напади били намењени, и сувише је добро познато. По својој оставци он није престајао подстицати на свога цара не само домаћу штампу него по потреби и страну. Пошто је, годинама, потраживао за владаоца неограничену власт, он му у један пут није признавао више ни толико права да своје министре може мијењати. Његов}^ радњу, коју је раније гледао да сасвим отргне надзору скупштине, он је тада без икаква двоумљења подвргао новинарском претресању. И на тај је начин, ето, тај стари слуга Хоенцолерна забављао своје старе дане. Непостојаност Бисмаркова консерватизма вјероватно долази од туда што је он у опште био неспособан да се привеже уз каква начела. У почетку своје концеларске владавине он је покушао да од напреднијих консервативаца и умјерених либерала састави .једну своју странку. Његова је политика по томе требала да буде она златне средине, — политика једна која се у напријед не може осудити, али која не представља никаква дубока увјерења код онога

ко је води. Доцније се он ослањао час на консервативце, час на либерале, а ашиковао је са свима странкама редом, не само са прогресистима и ултрамонтанцима, него и са самим социјалистима. И не може се рећи даје при тијем пазаримаса странкама ћар био увијек на његовој странци, —- да је другим ријечима, његова политика остајала иста, док су се политичке групе, помоћу којих ју је изводио, у његовој служби смењивале. Прије изгледа да је он са запрегом у својим колима мијењао и правац којим је тјерао. Кад му је у једној прилици постало немогуће саставити већину без ултрамонтанаца, он није привукао њих к себи, — он је сам пришао к њима. Њихово пријатељство платио је тиме што је постепено престао промењивати своје раније антиклерикалне законе, и поредсвегашто је говорио, ипакотишао у Каносу. И таки обрти нису код њега били ни најмање ријетки. Присталица слободне трговине до 1878. он од тог датума усваја заштитни систем. На систематско гоњење Пол.ака одлучио се још касније, 1884. Што се тиче његових колонијалних тежња, које су се такође те године стале објелодањивати, оне су стале у отвореној супротности с оном његовом изреком да би Немачка с насеобинама изгледала као човјек који носи свилу, а испод ње нема кошуљу. Ни према самим социјалистима он није имао сасвим доследно држање, јер, ако је с једне стране, социјалистичку пропаганду гледао свима средствима да угушц, он је, с друге, учинио да се усвоје закони који су за цијело били први озбиљнији покушаји социјалистичког законодавства у Европи. Важно је да су сви ти обрти настзшили под притиском тренутних нужности, да не одгова-